Posvećeno svim čitaocima koji su pratili ove tekstove do ovog, 200. po redu pisanog rada na „Pokazivaču“.
Hvala vam svima neizmerno što ste me ispoštovali.
Pa, lele, sine, seks!
To bi rekao jedan ne preterano u glavu čitavi autor u trenucima uzbuđenja kada bi, recimo, video najavu za novi strip, ili festival, ili izložbu, ili gostovanje kakvog autora (i pogotovo autorke), ili kada bi prosto nervirao narod na jednom malom forumu. I da, izjava je potpuno idiotska, prema tome hajde da otpočnemo tekst sa malo otmenosti i prefinjenosti. Naposletku, ne dostiže se milestone od 200 radova tek tako.
Inače, naglasiću da se ovakva proslava dvestotke nije sama po sebi nametnula. Naime, svoj 200-ti jubilej je animirana serija „South Park“ proslavila sa dve potpuno odvaljene epizode koje su sublimirale ceo serijal na najefektivniji mogući način. I dan-danas su te epizode zabranjene da se legalno gledaju. Eto, moji uticaji iz detinjstva nisu baš čisti. Pa se posle ljudi pitaju zašto tekstove počinjem lelekanjem, sinovljenjem i seksanjem.
Nego, dve stotke. Dupla nula i dupla jedinica. Oveliko C do ovelikog C. Par vekova, ako bi se računalo u godinama. A ako bi se računalo u pravim godinama, to je nekih 8, skoro pa i punih. Period gde se ubrajaju diplomiranje, zapošljenje, veza, pandemija, preseljenje, i milijardu projekata između.
Ali da budemo iskreni, ta dvestotka ne uključuje samo stripove. Ne, tu su i tekstovi o filmu, doduše mnogo sporadičniji, a i dalje se tu šunja onaj jedan koji izgleda kao loše koncipirana ideja za priču. Sve je tu. Za one koji ne bi znali, rekli bi da imam najviše tekstova o stripu na „Pokazivaču“. Ali čak i da je dvestotka čisto o stripu, ta tvrdnja ne bi bila tačna. Naposletku, postoji osoba koja je na ovom portalu ipak prva počela da piše o stripu, i do ove godine je slala redovni output. Da, osoba koja je prva uvela klicu devete umetnosti u ovaj kragujevački portal je ujedno i držala rov sopstvenim silama i borila se da dotična umetnost u ovoj online sferi i ostane.
Čemu analogija sa rovovima? Pa, biću toliko bezobrazan i antipatičan da citiram samog sebe, iz plodonosnog, da ne kažem semenog, teksta „Juče, danas, sutra i sve preko“, objavljenog u decembru 2017. godine:
Za sam kraj [pasus je preuzet iz zaključka originalnog teksta – prim. aut.] valja reći i ovo – strip je delovanjem ljudi na sličnom terenu poput ovog mog malečkog i dalje ostao aktuelan. Preselio se sa tribina i iz osnovnoškolskih učionica na društvene mreže i na ulice, na blogove i sajtove, i što je najbitnije – u učionice i hale visokih akademskih institucija, kao i na police biblioteka. Borba za strip i dalje traje. Na velikom terenu, odnosno u pomenutim institucijama, bore se džinovi i gorostasi devete umetnosti urgiranjem za sredstva, organizacijama izložbi, festivala, itd. Na srednjem terenu bore se izdavači, predavači i autori, koji plasiraju proizvode i podučavaju nove generacije o ovom vidu umetnosti. Na onom najširem, ali hijerarhijski najnižem terenu, u rovovima, u prašini zvanoj „svakodnevica“ sa neretkim pridevom „učmala“, smo fanovi i mi, recenzenti. Prašinari u prenesenom smislu te reči. Naše je da širimo „dobru reč“ Jevanđelja po Kadru i da viralno podstaknemo nove generacije čitalaca i mušterija stripa, pritom odvajajući korisno od manje korisnog, a oba korisna od štetnog. Borba nije laka, ali je jedna od retkih gde je put do cilja počesto i užitak.
Dakle, ko je vodio rovovsku borbu za strip na „Pokazivaču“ pre nego što sam ga ja kontaminirao svojim prisustvom? Pa, to je jedan gospodin po imenu Mišo Koprivica.
Kragujevčanin po poreklu, Mišo Koprivica je dobar deo svog radnog veka proveo u prosveti. Kako sam navodi, njegovo opismenjavanje, kao što je slučaj sa svom ekstenzivnom rodbinom naše fele, je upravo počelo u stripu. Od tada pa do dana današnjeg, Koprivica aktivno propoveda Jevanđelje po Kadru, što je rezultiralo u prilično velikom učinku na kragujevačkom internet portalu čiji čelnici malo previše vole Novaka Đokovića. Koliki je taj učinak? Daću vam ga (s oproštenjem) u brojkama, čisto da vidite tu veličinu (opet s oproštenjem) i da se divite kako jedan čovek može da bude toliko obdaren (i nanovo opet s oproštenjem) – sveukupno, Koprivica ima 348 članaka na „Pokazivaču“, od kojih je bezmalo 235 o stripu.
Za ljude koji će ovaj tekst eventualno čitati na nekom drugom portalu ili na hartiji, „Pokazivač“ ima mnogo rubrija i podjednako mnogo saradnika. Naravno, samim tim nije čudno da jedna osoba piše u nekolicini rubrika pride, iako možda ima veći interes za jednu negoli za ostale. Takav je slučaj i sa Koprivicom. U njegovih 348 članaka staju tekstovi i kolekcije slika koje su našle put do sledećih rubrika:
- Mesečina
- Učenici i studenti
- Vesti
- Zanimljivosti
- Otvorena vrata
- Magazin
- Satatatira
- Knjige
- Fotografija
Zasigurno pogađate, strip je tu najprisutniji. Štaviše, upravo je stripom i počeo svoj angažman na portalu 11. februara 2014. godine. I od tada pa do ove godine Koprivica se nije zaustavljao. Pokrivao je široki spektar tema, što njegovih 235 članaka i pokazuje. Zađimo malo dublje u njih.
No, pre nego što se bacimo na sistematizaciju tekstova, da postavimo parametre.
PRVI PARAMETAR: Dužina teksta
Dužinu teksta sam određivao tako što sam ih poredio sa sopstvenim, a biće vam jasno na šta mislim kad krenem sa podelom. Dakle, tekstovi Miša Koprivice se, po ovom parametru, klasifikuju u kratke, srednje, duge, pesme, i članke bez teksta. E sad, poslednja dva tipa su samopojašnjiva. No, šta se kod Koprivice računa kao kratki, a šta kao dugi tekst? Pa, vrlo je jednostavno. Njegovi dugi tekstovi su otprilike poput mojih tekstova srednje veličine, i.e. između jedne i dve kucane strane u bilo kom softveru za unos teksta (koristićemo Microsoft Word kao primer). Samim tim, njegovi kratki tekstovi se svode na ne više od 3-4 pasusa – ili pak 7-8 ako pasusi ne sadrže više od dve prostoproširene rečenice. Srednji tekstovi su, samim tim, između kratkih i dugih po dužini, dakle recimo najviše do jedne strane kucanog materijala.
DRUGI PARAMETAR: Tip teksta
Ovaj parametar ima četiri kategorije. Prvu i najveću sam nazvao informativni tekstovi. Drugim rečima, ovi radovi mahom prenose informacije na dotičnu temu i nemaju nijednu drugu podkategoriju. Potom sledi kategorija informativno-edukativni tekstovi, koji imaju za cilj i da prenesu neko znanje na datu temu pored toga što informišu čitaoca. Zatim imamo tekstove u kategoriji informativni: najava/izveštaj. Opet su, dakle, informativni, ali se specifično bave temama koje su aktuelne i koje ne potpadaju pod tipični format jednog Koprivicinog teksta (više o tome kasnije). Naposletku, tu je kategorija pod imenom zabava, gde spadaju članci (dakle, ne samo tekstovi) koji za cilj imaju samo da zabave čitaoca ili da ga angažuju na specifičan način bez da zapravo prenesu ikakvu informaciju.
TREĆI PARAMETAR: Tema teksta
Koprivicini tekstovi pokrivaju širok spektar polja i informacija, te je instruktivno podeliti ih i po tim kategorijama. Najlakši način za postizanje ovoga je bio po zemlji porekla stripa, odnosno po strip školi. Dakle, po pitanju tema, Koprivicini tekstovi se dele na članke o italijanskom stripu, te frankobelgijskom, američkom, japanskom, srpskom, i remitendu. U poslednju kategoriju spadaju raštrkani tekstovi i članci o drugim zemljama po pitanju stripa (što iz bivše Juge, što sa Balkana, što iz drugih delova Evrope, što iz drugih delova sveta), kao i tekstovi koji nisu striktno nacionalnog karaktera već se mahom drže neke univerzalnije teme (recimo: Vestern u stripovima, bes u stripovima, itd.)
ČETVRTI PARAMETAR: Rubrike
Interesantno je navesti da nisu svi tekstovi o stripu koje Koprivica objavljuje u rubrici „Strip“. Naime, ranije u tekstu sam naveo pod kojim je sve rubrikama na „Pokazivaču“ Koprivica pisao, i premda ima 235 tekstova o stripu, nekolicina je objavljena u drugim rubrikama.
ŠTA SE IZOSTAVILO?
Da, tokom pobrojavanja svih ovih detalja, tokom klasifikacije i preraspodele, moralo se striktno rešiti šta potpada pod tekst o stripu, a šta ne. Samim tim, dve ključne stvari nisam ubrojio u konačni zbir radova o stripu. Prva se odnosi na svaki tekst koji kao propratnu sliku ima neki kadar iz stripa ili nekog strip junaka. Dakle, ako tekst nije striktno o stripu, na ovaj ili onaj način, bez obzira na vizuelne dodatke, ne ubrajam ga. Druga ključna stvar se odnosi na jedan tekst u jednoj od nestripskih rubrika koji u svom naslovu jasno aludira na strip. Iako se strip pominje i u naslovu i u poslednjem pasusu, sama tema teksta je nedvosmisleno nešto potpuno nevezano. Prosto rečeno, tekst nije o stripu, ergo nije deo ove grupacije.
JOŠ PAR DETALJA PRE POBROJAVANJA
S obzirom na samu prirodu platforme, nije bilo lako pobrojati i klasifikovati preko 300 članaka jednog autora. Samim tim, naglasiću da se vrlo verovatno mogu potkrasti greške u finalnom skoru. Primera radi, nedvosmisleno je tačno da ima 235 tekstova o stripu, ali može se desiti da sam, recimo, pogrešno tekst iz jedne kategorije pripisao drugoj. Naravno, doći će i do budućih revidiranja ovog članka, tako da ako se nađe greška, uslediće ispravka u zasebnom tekstu.
Pride, primetili ste da ne kažem uvek „tekst“ već da često koristim izraz „članak“. To je zato što počesto ima priloga od Koprivice gde je tekst ili nepostojeći ili minimalan, a gde glavnina objavljenog odlazi na slike. Opet, ovo ću pojasniti nešto detaljnije kad se bacimo na sistematizaciju.
Dakle, krenimo.
Sistematizacija tekstova Miša Koprivice
Da se podsetimo, od 348 članaka o stripu, objavljenih u periodu od 11. februara 2014. godine do 30. aprila tekuće 2022. godine, njih 235 je o stripu, što dođe nešto više od 2/3 ukupnog učinka ovog autora na „Pokazivaču“. Drugim rečima, na svaka dva članka o stripu ide jedan o nekoj drugoj temi.
Od tih 235 članaka, Koprivica je napisao 138 kratkih, 3 duga i 87 teksta srednje veličine. Bezmalo 6 članaka ne sadrži tekst – odnosno preciznije, jedan od datih 6 sadrži jednu rečenicu koja je kratka i efektivno članak čini atekstualnim. Pride, preostali tekst je rađen u stihu, i.e. u obliku pesme.
Među dotičnih 235, Koprivica je sastavio 216 informativnih tekstova, a dodatnih 5 su najave, odnosno izveštaji, sa tačno 2 teksta informativno-edukativnog karaktera. Preostalih 12 potpadaju u kategoriju „zabava“.
Po pitanju teme, 57 članaka Miša Koprivice se bavi stripom iz Italije, 41 frankobelgijskim stripom, 47 američkim stripom, 3 teksta su o mangama, 30 o srpskom stripu, a na ostale teme odlazi takođe 57.
Što se rubrika tiče, 232 članka su uredno zavedena pod rubrikom „strip“. Od preostala tri, dva su u rubrici „vesti“ a jedan u rubrici „učenici i studenti“.
Tipični format jednog teksta Miša Koprivice
Kad se ove brojke sagledaju, može se primetiti trend, koji sam za potrebe ovog prikaza nazvao „tipični format Koprivicinog teksta“. Dakle, najveći broj radova koje je ovaj autor objavio na „Pokazivaču“ daje neke osnovne informacije o temi, propraćene fotkama, linkovima, i subjektivnim komentarima na dotičnu temu. Pristup materiji je manje analitičan, a istraživanje je, kako će i sam Koprivica naglasiti u par radova, skromno i ne preterano ekstenzivno. Primera radi, u seriji tekstova o praistoriji u stripu, Koprivica se dotakao jednog rada objavljenog u „Politikinom Zabavniku“ br. 1201 sredinom 70-ih godina prethodnog veka. Strip je u broju preveden kao „Prepotopko“, naslov koji se uklapa sa drugim stripom praistorijske tematike prevedenom kod nas – taj drugi strip, u originalu „B.C.“ pokojnog američkog autora Džonija Harta, je bio tema već sledećeg Koprivicinog teksta. U ovom slučaju, Koprivica je pomenuo da nije uspeo da nađe ime autora prvobitnog „Prepotopka“ objavljenog u „Zabavniku“, opet naglašavajući da je imao vremena samo za skromno istraživanje. Inače, čisto da ispomognem kolegi, strip o kome je reč u zabavniku je „Troglodit Hug“, čiji je originalni autor španski stripar Horhe (odnosno Žordi) Goset Rubio, čiji se potpis zapravo vidi na jednoj od tabli koju je Koprivica ufotkao za potrebe članka. Inače, „Hug“ je bio jedan od Gosetovih najpoznatijih radova, a on sam se smatra pripadnikom takozvane „Bruguera škole“. Ako mi dozvolite digresiju, samo ime se odnosi na izdanke stripa koji su radili pod okriljem izdavačke kuće „Bruguera“ u Barseloni, postratne stripare koji su mahom stvarali blend dečjeg humora i zrele satire. Stil će ostati popularan u Španiji jako dugo, a sam termin „Bruguera škola“ je skovan krajem 60-ih godina prethodnog veka, otprilike kada je „Troglodit Hug“ već uveliko izlazio, a godinama pre nego što ćemo ga videti prevedenog na srpski u 1201. broju „Politikinog Zabavnika“ kojeg Koprivica ponosno čuva kao deo svoje strip kolekcije.
No, da se vratimo na samog čoveka. Biće vremena za još digresija. Po pitanju dužine tekstova, vidimo da Koprivica generalno nije sklon kilometarskim člancima (poput izvesnog hodajućeg tumora iz Svilajnca koji sastavlja upravo jedan takav tekst ovde i sada), a njegovi prosečni članci su relativno kratki i ne preterano zamorni. Drugim rečima, savršeni su za nešto mlađu publiku koja ima nešto kraći raspon pažnje.
Ono što mene lično više interesuje jeste dijapazon pokrivenih tema. Definitivno mu se najviše sviđa italijanski strip, sudeći po statistici, a od Italijana sigurno mu je „Alan Ford“ na vrhuncu. Ili je barem ostavio najveći utisak na njega. Ali ako pogledamo drugu najveću kategoriju po pitanju tema, i.e. kategoriju „remitenda“, vidimo do koje se mere zapravo Koprivica interesuje za globalni strip. Ovde ga, naravno, razumem na maltene bratskom nivou (čuvajte se, opet digresija) jer u sopstvenoj kolekciji posedujem bezmalo 20-tak knjiga o istoriji srpskog, hrvatskog i makedonskog stripa, kao i neke nezaobilazne naslove za svakog ko se interesuje za globalna kretanja devete umetnosti. Pre svega, tu je „Mangasia“ čiji je autor Pol Gravet, svetski priznati kritičar i istraživač stripova. Po samom naslovu čitalac može da zaključi da je reč o delu koje pokriva strip širom Azije. Pride, tu treba navesti i knjigu „Pop Goes Korea: Behind the Revolution in Movies, Music, and Internet Culture“ Marka Džejmsa Rasela, koja pokriva širok spektar pop-kulturoloških dešavanja u Južnoj Koreji, sa jednim povećim poglavljem koje odlazi na strip. Oba štiva sam koristio kao bibliografske reference dok sam i sam pisao pozamašni tekst o istoriji korejskog stripa (najnovijeg u nizu autorskih tekstova na temu istorijata stripa pojedinih zemalja; dotakao sam se i belgijskog stripa, kao i francuskih ženskih autora kroz istoriju – sva tri teksta su pisana za potrebe Balkanske smotre mladih strip autora u Leskovcu, za tri različite godine). Naravno, ne mogu a da ne pomenem izvanrednu knjigu „Hong Kong Comics: A History of Manhua“ autorke Vendi Siuji Vong, koju sam relativno skoro overio od korice do korice. A pomenuću i par knjiga koje su tek na putu do mene, sveže naručene putem internetskog autoputa – „The Art of Thai Comics: A Century of Strips and Stripes“ Nikolasa Verstapena, „Swedish Comics History“ Fredrika Štromberga, „Comics Art in China“ dvojca autora (Džon A. Lent, odnosno autor knjige „Asian Comics“, i Žu Jing) i „Danish Comics Today“ Andersa Hjorta-Jirgensena.
Čemu ova digresija? Pa, kad vidim da se neko, pored Italijana, Gala, Amera i Japanaca zapravo interesuje za, recimo, grčki, albanski, španski, argentinski, brazilski i ine druge stripove, zaigra mi srce. I naravno, da bih vam ponovo penjao pritisak, evo još jedne digresije, ali moram je naglasiti da bih ilustrovao koliko nam je zapravo potreban neko poput Miša Koprivice. Danas se praksa strip diskursa prečesto svodi na isprazne prepirke. Kao neko ko je učestvovao u mnogo istih, ovo znam iz prve ruke. Da, tu je tipični generacijski jaz kakav srećemo u svim aspektima kulture, ali mi deluje kao da je u zadnjih 20+ godina nekako pojačan. Primera radi, izuzetno stare generacije će mahom da čitaju novinski humoristički strip, nešto mlađe (Bumeri i stariji Gen-Ikseri) gotovo uvek Italijane (ili preciznije, „Boneli“), mladi Gen-Ikseri ili Amerikance ili Francuze, odnosno Belgijance, Milenijalci (gde spadam i ja) mange, a Zumeri miks mangi i webtoonova, ili stripova na internetu uopšte. Nije nemoguće videti ljude koji uživaju u svemu od navedenog (tu sebe ubrajam, recimo), ali oni zadrtiji fanovi nisu takvi. Primera radi, desilo se jednom da sam se vraćao autobusom iz Beograda za rodnu selendru, gde je sedeo jedan vremešni gospodin i pojašnjavao za nijansu mlađoj gospođi gde se nalazi striparnica „Darkvud“. U ruci je, naravno, držao „Zagora“. Ja sam se ubacio u razgovor sa koordinatama za striparnicu „Alan Ford“ i tu se razgovor rasplamsao. Premda je gospodin bio izuzetno fin i učtiv, jasno je bilo gde mu afiniteti leže – njemu su, recimo, mange sranje a „Boneli“ vrhunac stripa. No, hvala bogovima, pa je za razliku od jednog značajnog broja „Bonelijevaca“ neko ko ne napada druge ljude samo zato što ne vole Zagora.
Koprivica nije mator, no nije ni mlad. On je već u zrelim godinama, porodični čovek sa mnogo obaveza i mnogo više strasti. Videti takvog čoveka da se do te mere interesuje za strip izraze van glavnog toka je upravo ono na šta treba skrenuti pažnju. Za razliku od pomenutog gospodina iz autobusa, Koprivica je oran da da priliku njemu nepoznatim strip školama, autorima, izrazima i eksperimentima. I neretko uticaj bude pozitivan. Ne samo da nam treba mnogo više takvih ljudi da pišu o stripu, već nam trebaju koliko danas, ili sutra ako već ne može brže. Nekako se mnogo brzo gubi taj dečački entuzijazam za jedan voljeni medij, te bi valjalo malo podstaknuti kreativne sokove.
Eto, iz digresije se vraćamo na Koprivicin konkretni učinak. Ako izuzmemo meni najdraži segment članaka o raznolikim stripovima, valjalo bi se usredsrediti malo i na ono što piše o glavnom toku. Naime, Koprivica je dosta pisao o Italijanima, Galima i Amerikancima. Japance je, razumljivo, pomalo zapostavio ali cenim da u njemu čuči volja da i taj deo proširi. Vidi se da je ispratio najključnije klasike, a sudeći po tekstovima o Šabuteu i Džejsonu Brajsu, probirao je i malo novija izdanja. Drugim rečima, poseže Koprivica i za korenima stripa u Evropi i Americi, ali ne libi se da pruži i izdancima pažnju.
Domaći i balkanski strip, meni lično jedna od najdražih tema za pisanje (pored pisanja o japanskom, korejskom i kineskom stripu, kao i pokrivanja pojedinih autora), je takođe kod Koprivice našao prostora za isticanje, te je autor tekstualno overavao i izuzetno kvalitetne radove (poput učinaka mog druga Vuje Radovanovića) i neosporivo očajne stripove koji su za poširoko zaobilaženje („Sloveni“, kasnije preimenovan i preštampavan kao „Strip Serbi“; digresija o tome bi me odvela u čitav jedan drugi obimni tekst – koji je već napisan). U skladu sa sopstvenim vremenom i istraživačkim mogućnostima, Koprivica je autorima sa Balkana, pogotovo iz Srbije, dao svoj maksimum i publici „Pokazivača“ predstavio najbolje što zemlja i region imaju da ponude.
Karakter po opusu
Sad ću uraditi nešto što apsolutno nikada nikome ne preporučujem – da probam da poniknem u karakter Miša Koprivice sudeći isključivo po njegovom učinku na „Pokazivaču“. Naravno, ovo je apsolutno neadekvatni metod za tako nešto, jer naposletku treba uvek upoznati osobu uživo pa tek onda doneti ikakav sud. Ali eto, jubilarni je tekst, te ne žalim postupak.
Koprivica je, prvo i prevashodno, jako kolegijalan. Par puta me je na svoju ruku zvao da prodiskutujemo naredne ture tekstova koje izlaze na portal. Naravno, siroma je tada mislio da ja funkcionišem po nekom šablonskom i urednom načinu pisanja i sistematizacije. To i te kako nije tačno – svako ko me zna je upoznat koliko haotičan i impulsivan umem da budem po pitanju rada na stripu. No svejedno, to ne menja činjenicu da se Koprivica namučio da odvoji vremena i porazgovara sa mnom o najboljem načinu plasiranja tekstova, oran da me uputi u to šta planira da piše. Pride, aktivno smo razmenjivali mejlove, a par puta mi je i ispomogao dok sam imao poteškoća sa sajtom.
Pored kolegijalnosti, treba podvući da Koprivicu krasi iskreno divljenje, ne samo prema stripu već i životu uopšte. Vidi se da čovek voli da čita, da putuje, da se druži i da se brine o svojima. Samo ovlaš pogled njegovih foto-članaka dovoljno govori o njegovoj poletnosti. Opet, ovo je jako važno, zato što znam previše ljudi, znatno mlađih od njega, koji svoj život provode učaureni i nevoljni da išta promene.
Naposletku, Koprivicu krasi vernost. Dok sam imao pauzu od godinu dana na „Pokazivaču“ zbog ličnih razloga, on je maltene samostalno održavao strip rubriku na portalu, sa povremenim upadicama drugih autora ili samog čeonog tima sajta. A sudeći po nekim ne preterano kvalitetnim člancima u rubrici „strip“ koji su došli posle, od drugih autora, može se reći da je Koprivica odradio lavovski posao. Naravno, oštrooki među vama će primetiti da od Koprivice nema niti jednog teksta o stripu ove 2022. godine, i iskreno ne znam razlog iza toga. Ali to opet ne menja činjenicu da smo, od Koprivice, dobili 8 kontinuiranih godina konstantnog materijala upravo na temu devete umetnosti. To je posvećenost za kakvu i ja jako dobro znam, posvećenost koja zaslužuje pohvalu i podstrek.
Zaključak
Kad se sve sabere i oduzme, Mišo Koprivica je, barem po pitanju ljudi na samom proverbijalnom dnu priče zvane „deveta umetnost u modernoj Srbiji“, tihi junak domaćeg stripa. I da, ovde mu dezigniram upravo taj nadimak. Zato što, kako stvari stoje, svako ko se iole istakne u stripu na domaćem terenu zasluži novi moniker. Primera radi, Vladimir Vesović, dugogodišnji vodič beogradske škole stripa „Đorđe Lobačev“, odavno nosi nadimak „dobri duh srpskog stripa“. Ispraksovani crtač Miodrag Ivanović Mikica je s ponosom „najbrže pero Srpskog Miletića“, dok je Branislav Kerac punopravno ostao „legenda domaćeg stripa“. Provuku se tu još nadimaka – Predrag Ikonić, Goran Lojpur, Goran Dujaković i Zoran Pejić će biti i ostati „Peđa Slavni“, „srpski Mebijus“, „Feniks“ i „Zoka Lav“ (mada se za ovog poslednjeg počesto provuče i ona vrcava „debeli precjednik“). Pride, pokojni Svetozar Živković će ljudima iz Niša vazda ostati poznatiji kao „Sveživ“, a Zoran Stojiljković kao „Kiza“ – njegov prezimenjak, Dejan Stojiljković, će pride nastaviti svoj zemaljski život obesmrćen kao „Deksa Pantelejski“. Potom, ljudima od pera samo treba reći „DJ Meho Krljić“ i odmah će znati o kome je reč. Čak je i veliki Đorđe Lobačev za života preferirao da ga ljudi zovu „čika-Đorđe“. Nekad se prosto nadimci iskristališu sami od sebe; nekad dođu od drugih izvora (nadimci na forumima i društvenim mrežama, dezignacije u novinama i inoj drugoj štampi, itd.), a neretko ih strip autori sami sebi nadenu (Marko Stamenković Mars mi pada na pamet, kao i Jana – pardon, Yana – Adamović). Prema tome, sebi dajem za pravo da Mišu Koprivici nametnem nadimak „tihi junak domaćeg stripa“ i toplo preporučujem da overite njegove tekstove. Možda se neće svakome svideti, možda će neko naći zamerke, ali bože moj – ljudi smo, svi grešimo i niko ne može da voli sve.
Dakle, zatvaranje jubileja – ko bi rekao da osećaj može biti ovako poletan? Jeste, nisu svih mitskih 200 tekstova na „Pokazivaču“ o stripu, ali najveći deo njih jeste. Dakle, slavimo ne 200 tekstova jednog autora na jednoj platformi (kroz tekst o drugom autoru i njegovih 300+ tekstova), već skoro 200 tekstova upravo o stripu na Balkanu. I ovde bi valjalo da pričamo malo o budućnosti. Čeka nas mnogo toga u narednim godinama. Čeka nas još pokrića starih majstora, kao i overa najnovijih pojava u devetoj umetnosti u Srba i u regiji. Čeka nas još zavira u ugašene projekte, kao i retrospektiva individualnih autora. Čeka nas još dopuna, ispravki, anotacija i fusnota. Čeka nas još interaktivnih tekstualnih poštapalica i dosadnih anegdota. Čeka nas nabrajanje imena i prezimena, zanimanja i događaja, crteža i scenarija, uspeha i neuspeha. Čeka nas, ukratko, strip na Balkanu, strip u Srbiji, strip na makro- i mikro-planu. Čeka nas strip u štampi i digitalu. Kako god okrenemo, čeka nas strip iza ćoška. E sad, da li će o njemu pisati Mišo Koprivica, ili Nikola Dragomirović, ili Ilija Bakić, ili Slobodan Ivkov, ili Marko Stojanović, ili Zoran Đukanović, ili Darko Mrgan, ili Saša Paprić, ili Darko Macan, ili Iztok Sitar, ili Luka Vidosavljević, ili Dragan Predić, ili Mirel Dragan, ili Pavel Pilh, ili Predrag Đurić, ili Đorđe Milović, ili Zlatko Milenković, ili Dejan Stojiljković, ili Marko Šelić, ili Branislav Miltojević, ili Jelena Vučić, ili Tatjana Smiljanić, ili Haris Cerić, ili Saša Rakezić, ili Nikola Temkov, ili Aleksandar Stevanov, ili Tomislav Osmanli, ili Uroš Smiljanić, ili Pavle Zelić, ili Dejan Ognjanović, ili Zoran Stefanović, ili Živojin Tamburić, ili Anica Tucakov, ili naposletku (na žalost svih prisutnih) moja maloumnost, stvarno nije bitno – bitno je da ima interesenata da šire Jevanđelje po Kadru i da budu misionari sekvencijalne umetnosti međ širim narodnim masama. Naravno, ne treba ni zaobići razne YouTube kanale, poput Matorog Konja, Stripovedača, Mistiqarts, Drink & Draw: Eastern Link, PreliStAvanja, Stef Stripova, Studirka i Trilogije Neba, kao ni razne sajtove koji pomno prate domaći strip (na pamet mi padaju HellyCherry, STRAVA, Svet Stripa, Peščanik, Strip Vesti i Strip Blog). Drugim rečima, imam mnogo takmaca na ovom polju, prema tome moram da se isprsim – dakle, očekujte još bezmalo 200 tekstova od mene u nastojećim godinama. Naposletku, treba da se opravda ljubav prema hobiju, ne?
U to ime, nek se čitamo i kasnije, dragi moji. Dotle mi budite dobri i upamtite zašto smo svi ovde – zato što strip, naravno. Uvek i zauvek.
