…kakve bre veze ima ovaj naslov sa stripom?
Nebitno, ostavimo to za posle, i pozabavimo se Miodragom Veličkovićem, nadimaknutim Mivel. Mivel je gotovo ceo svoj život, na ovaj ili onaj način, posvetio apsurdu života u zemlji kao što je SFR Jugoslavija, pa SR Jugoslavija, pa Srbija i Crna Gora, te na kraju samo Srbija. Sa svojim karikaturama – primarno zanimanje mu je upravo karikaturist – i stripovima je pobrao preko sto nagrada širom zemlje (sa njenim varirajućim oblikom i veličinom) i sveta. U rodnom Leskovcu ovaj podatak je njegove sugrađane, i one na vlasti i one daleko od bilo kakvog sličnog položaja, komotno zaobišao. Poznavali su ga kao stalnog saradnika nedeljnika „Naša reč“.U ovom listu Mivel je obavljao funkciju karikaturiste, novinara, tehničkog urednika, pisca aforizama i tekstova o stripu. Pravi pokazatelj njegove produktivnosti je strip-kaiš „Bocko“, koji je do Mivelovog izlaska iz „Naše reči“ redovno nalazio utočište u ovom leskovačkom nedeljniku. Dok su njegovi belosvetski uspesi ostali belosvetski i mahom nepoznati unutar granica rodnog kraja, „Bocko“ je bio i ostao lokalni fenomen. Nije doživeo slavu Coraxovih ili Borkovićevih karikatura, barem širom zemlje. Razlog više zašto je albumsko izdanje „Best of Bocko“ bilo nužno.
Mivel, kako navodi u intervjuu – inače, poslednji u svom životu; kuriozitet – Marku Stojanoviću, uredniku albuma, sebe nije video kao strip autora. Forma stripa mu je došla prirodnim, evolutivnim putem. Kada je poenta karikature zahtevala oblik slikovnog vica, sa sve postavkom, pitanjem i preokretnim odgovorom koji tek u tom trenutku ima smisla, Mivel bi dodao još jedan kadar, ponekad još dva. Prvo i prevashodno, Mivel je karikaturista; to što je nekada karikatura zahtevala rast ga nije sprečavalo da se i dalje tako izjašnjava, da i dalje to bude njegova profesionalna, pa i lična titula. Samim tim, nije čudno što se opredelio za kaiševe specifične za dnevne i nedeljne novine. Kaiš strip je ona fina intersekcija karikaturalnog crteža, kratke prozne forme i.e. vica ili anegdote, i stripovske naracije. Kadrovi idu filmski, imaju odušak skeča; dijalozi su najčešće humorističke prirode, a sa zrelijim autorima neretko se ubaci nešto ozbiljnije, pa i crno. Sve ovo je vidljivo u „Bocku“, gde su dijalozi toliko autentični i glasni da se gotovo čuju u toku čitanja.
„Best of Bocko“ je izdanje koje lepo oslikava i razvojni put stripa. Dokaz tome su nekoliko različitih „logoa“ za naslov, kao i suptilne promene u stilu. Početni radovi sadrže nešto više detalja, malo veći je trud oko izgleda figura i pozadina. Već kasnije Mivel se opredelio za lakonsku likovnost i primenio Okamovu britvu u crtežu. Ovakav Bocko preovladava i kao takav najbolje oslikava ono što Mivel hoće da kaže. Ljudi izgledaju tromo, oblo, neimpresivno, nejunački. Gotovo svaki je dežmekasti, penzioneroliki „šef i poslovođa“, sa sve tufnastom kravatom i ’šuljčetom na kockice. Savršena referenca jeste gledanje nekog „Dnevnika“ iz doba srednjih i kasnih devedesetih – sve jednobojno, prigušeno, bez progresa. Naravno, žena ima onoliko koliko i pozitivnosti – u prevodu, vrlo malo.
Ali crtež, sa sve prikladnom atmosferom, nije ništa bez reči, jer ipak nije poput onih silnih karikatura titlovanim „BEZ REČI“. Mivel briljira najviše svojim vazda aktuelnim umom; ne promiče mu ništa što je prećutna tema dana, što je toliko ironično i smešno da navodi intelekt na plač. Neke od najčešćih tema su mahom one koje su Srbi apsolvirali u svojim najtežim vremenima: korupcija, nerad, inflacija, iredentizam, lični i društveni poroci, te nedostatak perspektive, napretka, kvalitetnih međuljudskih koliko i međunarodnih odnosa, umerenosti u vremenu nemaštine, korektnosti u dobu bezobrazluka. Mivelovi likovi će doživeti da se cena hleba i mleka menja u minut, neretko dva uzastopce. Njihovi radnici će da lenčare po kancelarijama i kukaju kako nemaju ništa, dok će pošteni radnici (onoliko malo koliko ih osta) kroz usahli smeh komentarisati (ne)učestalost svoje plate – jednom u šest, osam, deset, dvanaest, dvadeset i četiri meseca…Pokakogde će i neki uberSrbin da uzdigne tri prsta…doduše u kontekstu koji će od istog napraviti sprdnju. Neretko će se nazirati trenutna situacija u regionu, sa nekim vrlo crnim osvrtima. Doći će dotle da opljačkani mora plaćati lopovu u tri rate putem čekova!
Jer, ultimativno, Mivelova aktuelnost ide mnogo dalje od analitike trenutnog. Stripovi su taman toliko magloviti da prevazilaze vreme, mesto i način. Mahom sve što se vidi u „Bocku“ je prisutno i danas. Nema tog kutka privrede, domaće koliko i regionalne, koja nije korumpirana; nepotizam i mutne radnje se vide na svim poslovnim poljima. Iredentizam i dalje puca, doduše u manjoj meri i sa labavom uzdom. Neradnici i dalje popunjavaju radna mesta, paradoksalno, s tim što je jedina razlika znatno MANJE radnih mesta u znatno VIŠE privredno takmičarskom društvu. Beskućnici Mivela mahom zapevaju iste žalopojke kao beskućnici danas. Naravno, Mivel je crtao i pisao i u prvoj deceniji novog milenijuma, tako da nije isključeno osavremenjivanje nekih tema, ali letimično poređenje novijih radova sa starijim ne pokazuje neku bitniju razliku same srži. „Bocko“ i dalje bode.
I za kraj, najtvrđi dokaz humoriste i karikaturiste je jasno razumevanje poruke njegove tvorevine. Na primer, naslov ovog teksta nema taj kvalitet i zahteva objašnjenje. Komarci su dosadni. Tačnije, komarice su dosadne, jer su one te koje pijuckaju krv. Ergo, izjaviti „mrzim komarce“ je sasvim validno i nema mnogih koji će se protiviti tom stavu. Međutim, postoje komarice koje stalno bodu na pravo mesto, koje ne daju mira žrtvi koja je ujed zaslužila, koje teraju ujedene da se češaju češće nego inače. „Bocko“ je takva komarica, i takvu komaricu vredi voleti, ili barem gotiviti. Tu je licemerje nakon izjave „mrzim komarce“ opravdano; „Bocko“ je bio i ostao dosadan na onaj najslađi mogući način. I dan-danas odbija da se povuče, da ne bude aktuelan, da zastareva. I dan-danas veliki podsegment domaćeg društva, sa svih njegovih nivoa, može da ga čita i da se komotno prepozna gdekud, što će neizbežno voditi bilo do ljutnje, bilo do tihe sramote sebe. Samim tim, „Best of Bocko“ kao kompendijum ima svrhu priručnika za loše elemente našeg, a pa i bilo kog drugog društva – jedan kaiš, „Aha, znam, evo ga taj je u ovom preduzeću“; drugi kaiš, „Da, da, da, Srbi su sigurno takvi“; treći kaiš, „Ijao, ne mogu da verujem! Pa ovo je Toza od reči do reči!“, itd. I tako u desetinama hiljada različitih primera.
Post scriptum kao post mortem; Mivel je ovaj svet napustio 2010. godine. Usledila je, iste te godine, kreacija Mivelu istoimene nagrade za najbolji satiričan strip na leskovačkoj Balkanskoj smotri mladih strip autora, kao i memorijalna izložba njegovih radova. Već sledeće godine izlazi ova reprezentativna kolekcija njegovog magnum opusa. Ta nagrada i taj album su tek dva od tri načina putem kojih je Mivel prevazišao smrtnost i dobio status legende. Treći, možda najbitniji način, jeste njegova poruka, izrečena putem Bocka; svaka njegova reč naći će sagovornika u budućnosti. Svaki kadar će se preslikati uživo, iznova i iznova. Jer takvi su najizdržljiviji komarci – jednostavno ne prekidaju da ubadaju.
