– „Tija, meni je strina (moja mama), rekla da si ti kad si bila mala htela da budeš vaspitačica. Je l’ to tačno?“, prekinuo me je glas moje tada šestogodišnje sestre Milice koja se vratila iz šetnje.
– „Jeste, Mimi, to mi je bila želja“.
– „A zašto baš to?“ – nadovezala se i izazvala BUM koji samo ona ume da izazove kada mi ukaže na neke očigledne stvari svojim prostim konstatacijama i pitanjima, koja meni, ovako „velikoj“ nikada ne bi pala na pamet.
– „Da li to kreće naš kviz „a zašto“?“ – začarani krug mojih odgovora i njenih konstantih upita – a zašto.
– „Da naravno“, odgovorila je kroz smeh.
Imala sam sreće da se u tom trenutku setila da joj je „beba“ ostala u komšiluku, pa sva zabrinuta otišla po nju i tako meni ostavila vremena da razmislim o svom odgovoru. Nikada joj ne dajem površne odgovore. Htela sam svojski da se potrudim da joj objasnim zašto je baš poziv vaspitača bio moj izbor svojevremno, a da me ona razume.
Vaspitači su mama i tata „po službenoj dužnosti“, ako mene pitate. Oni imaju veoma odgovoran zadatak da na određen broj sati vrše ulogu roditelja, ali velikom broju dece u isto vreme. Priznaćete, niste do sada tako gledali na njihov poziv? Vaspitači su utemeljivači temperamenta i kreatori karaktera budućih „velikih“ ljudi. Taj njihov veliki zadatak opterećen je činjenicom da je svako dete različito i da bez obzira na metode i tehnike koje oni generalno koriste za sve, moraju da imaju bar mali individualni tretman za svako dete ponaosob. Najveći uspeh je da budemo orginalna verzija sebe, jer niko nije mi i to je naša najveća moć.
„A ko smo mi?“, sama sam sebi postavila pitanje i dalje smišljajući odgovor za Milicu.
Mi smo ono biće koje je izašlo iz predškolske ustanove, u svojoj suštini, sa malim izmenama koje je izvršio život svojim tokom. Do te raskrsnice života stiču se naše osnovne karakterne osobine – tvrdoglavost, upornost, posvećenost, marljivost, lenjost, nesigurnost, samopouzdanje…I oblikuje naš temperament. Sve zasluge tome idu roditeljima i njihovim „malim“ pomoćnicima – vaspitačima!
Vaspitači imaju privilegiju da tako važan zadatak obavljaju relativno slobodnim stilom kako oni smatraju da je to najbolje. Imperativ toga je ljubav i strpljenje. Usudila bih se da odgovorno tvrdim da nijedna druga profesija nema toliku količinu ljubavi, smeha, zabave i iskrenosti po jednom radnom danu, što je bio još jedan razlog mog tadašnjeg sna.
Tada sam čitala o Mariji Montesori, odnosno o njenoj metodi vaspitanja dece. Bila sam zadivljena njenim načinom razmišljanja i njenim predlozima o vaspitanju dece. Saglasna sam sa mišljenjem da su prvih 6 godina života ključne za formiranje ličnosti. Posebno me je oduševljavao pristup da su deca naše ogledalo i da će postati ono što im pružamo. Vaspitači dobijaju u ruke najčistija, najiskrenija bića na celoj planeti i cela „caka“ je u tome da im pruže najbolje od sebe – manire, vaspitanje, osobine, navike, želje i snove.
Zatim sam se setila mog učitelja iz produženog boravka u osnovnoj školi od koga sam i čula o toj metodi. Kako su mama i tata radili duže, ja sam tamo ostajala kako bih završila domaći. Imala sam tu sreću (u nesreći) da se za moje 4 godine tamo smenilo preko 8 učitelja. Produženi boravak bio je usputna stanica pre dobijanja odeljenja i gotovo niko se nije zadržavao duže od par meseci. Znajući da će ostati kratak period niko se nije posebno trudio oko nas, dece, dok se nije pojavio učitelj koji je kasnije dobio nadimak i ostao – naš učo. I znate dok su svi na rad u produženom boravku gledali kao na kaznu, on bi po završetku svih obaveza, i njegovih, a i naših, igrao sa nama fudbal, odbojku, sedeo na takozvanim sinđerima u delu za igru, razgovarao, igrao se magarca, a kada bi izgubio išao u krug vikao: „Ja sam magarac“.
I ne, nikada ga nije bilo sramota da tako nešto radi! Od svih lekcija on mi je dao najvažniju. Shvatila sam da je sve do mog odnosa prema stvarima i prema ljudima. Uputio nas je kako treba da se odnosimo prema svom poslu, radnom mestu, ljudima i da treba da volimo i iskoristimo sve što smo u nekom trenutku primorani da radimo iako možda nije naš posao iz snova.
– „I, Tija, zašto?“, dotrčala je zadihana da nastavimo kviz, i prekinula moje krajnje filozofske misli.
– „Zato Mimi što je njihov posao sjajan. Ja bih kao vaspitačica imala priliku da svakog novog dana kroz igru i zabavu koju bih sama osmislila naučim decu da budu srećna i usmerim ih da postanu dobri ljudi. Mogla bih da im pomognem da ne budu tužni zato što su se odvojili od mame i tate, a onda kada bi oni porasli to bi im pomoglo kada se presele i odu u onu veliku školu (nikako nije mogla da zapamti fakultet). Bila bih okružena pažnjom, smehom i ljubavlju i jedini zadatak bi bio da i ja to dam njima. Sklapajući razne kockice i igrajući razne igre deca bi naučila da se ne plaše ničega, kao što si ti naučila da se ne plašiš mraka i žaba. Ko ne bi uspeo da sklopi iz prve, pomogla bih mu i pokazala kako treba, a onda bi sledeći zadatak uradio sam. Isto tako kada bi porastao to bi mu pomoglo da zna kada jedan problem ne može da reši prvim pokušajem, nikako ne odustane, nego da veruje u sebe. Znaš kako vi u vrtiću imate neki redosed kada šta radite? E, to je zato da vas vaša vaspitačica nauči da steknete radne navike. I te navike pomažu kada postaneš velika. Ako budeš imala svoj raspored i pridržavala se njega, uspećeš sve što budeš poželela, pa i da postaneš veterinar kako si mi pričala. I ja bih im pomogla da sve to lakše nauče, i sve te osobine lakše sačuvaju. Baš bih bila srećna kada bi mene toliko dece volelo kao što ti i tvoji drugari volite vašu vaspitačicu“.
Ćutala je i gledala me.
– „A gde je sledeće zašto?“, prekinula sam tišinu.
– „Nema zašto, Tinkice, ali imam pitanje“, i onda je naravno opet usledio BUM na koji sam ostala potpuno nema: „Da li si ti imala lošu vaspitačicu pa nisi postala to što si prvo htela?“
Autor: Kristina Vukomanović
Izvor: novakdjokovicfoundation.org
