Milica, najlepše i najpoznatije žensko ime u Srbiji, duguje mnogo kneginji koja je to ime učinila ponosom svih srpskih devojaka i žena. Narodni pevač je naziva caricom, a istorija kneginjom. Pevač vladarkom, a istorija vazalom, crkva Evgenijom, pevač Milicom, ali su svi složni da je ona dobra majka, odana žena, sveta i po veri i po delima.
U najtežem periodu po našu zemlju, živi tako velika ličnost, tako blagočestiva kneginja, nezaboravljena posle toliko vekova, naša Milica. U to vreme žene su bile voljene, ali su ipak muškarci krojili sudbine, vladali prostranstvima, nosili krune na glavama. Milica oplakuje Srbiju, očeve i sinove, braću i stričeve, ali i sluge i sve muškarce koji odlaze na bojno polje između Sitnice i Laba koje ocrtavaju liniju života i smrti. Ona ostaje u Kruševcu, ali srce sluti, duša predoseća sav bol i muku koja se nadvila nad njenim narodom. Tada majka Vuka i Stefana, Olivere i Jelene postaje majka svih srpskih siročića, postaje roditelj celoj ranjenoj Srbiji. Žensko nevino srce pokazuje svima da pametna glava može koliko i čvrsta ruka, a možda i više od nje. Srbija obezglavljena dobi glavu u liku carice Milice i dostojno bi vođena njome. Namerno rekoh carica jer titule su nebitne, a ona je bila dostojna svake.
I danas, u Ljubostinji, kada zakoračim, pomislim da sam stala na zemlju kojom je gazila ona i pogledam u nebo, setim se starog narodnog pevača i zahvalim mu što ne dade da zaborav,ovakvu ženu, otrgne od nas. I uvek se vraćamo narodnim pesmama i kneginji jer dobro se ne može ugasiti, ono traje i prepričava se.
