Nikada nisam zastupala feminističke stavove. Na razmimoilaženje mišljenja između muškaraca i žena po pitanju suštinskih stvari gledam kao na stvar različitosti u samoj prirodi muškaraca i žena. Štaviše, često mi je više prijalo muško društvo. Muškarci zaista mogu biti jako dobri prijatelji ženama. Ležernost, neopterećenost trivijalnostima kojima su žene često sklone, dobar i otvoren zez, a najviše spremnost da vam saspu istinu u lice i ukažu gde grešite, sa najboljom namerom. Imam nekoliko bliskih muških prijatelja i ta prijateljstva, koja datiraju još od moje rane mladosti, smatram dragocenim.
Upravo kroz druženje sa svojim muškim prijateljima, koji već uveliko gaze tridesete, već duže vreme me kopka jedna očigledna pojava. Muškarci ne pate od frenetičnog straha od prolaska godina i ne opterećuju se “krajnjom” granicom za ostvarivanje roditeljstva. I pitam se zašto je to tako.
Granica za stvaranje porodice se pomerila. I za muškarce i za žene. Kada vidim mlade roditelje, što je sve ređi prizor, često me obuzme oduševljenje, ali ponekad i žal. Kao da su propustili deo mladosti koji se ne može nadoknaditi. Kad ovo kažem, mislim na onaj pogled u očima tih danas malobrojnih roditelja koji su ostali željni onih sitnih, ali bitnih zadovoljstava svojstvenih mladosti. Duboko verujem da je za roditeljstvo potrebna određena lična zrelost i osećaj da niste sebi uskratili stvari koje smatrate suštinski bitnim. Roditeljstvo ne bi trebalo da bude žrtva. Ono treba da predstavlja novu, zrelu fazu u životu, osim ako tu fazu svesno i namerno ne želite da zaobiđete. Najlepšu i najzahtevniju fazu.
Svako vreme ima svoje breme, kaže stara narodna izreka. Dođu godine i za roditeljstvo. Nekada rane dvadesete, do nedavno rane tridesete, i granica se opet pomerila. I, eto armije ljudi u kasnim tridesetim, sa statusom “solo”. Ko zna iz kojih sve razloga ljudi ne ostvaruju potomstvo. Ovde nikako ne mislim na one koji se za njega bore, ali im ne ide. I takvih je, na žalost, mnogo.
Koliko god da su žene ostvarene, samostalne i moćne, retke su one koje se svesno odriču majčinstva. Većina, bar onih koje ja poznajem, su spremne na mnogo veće kompromise u kasnim tridesetim nego u ranim dvadesetim. Pomalo paradoksalno. A žena kao žena, svaka je spremna da se prepusti emocijama i poveruje da je našla istomišljenika, koji želi isto što i ona. Potrebno je samo malo nežnosti i pažnje. A bilo bi logično i pomisliti da muškarci koji već odavno nisu u cvetu mladosti imaju istu viziju budućnosti.
Kakva zamka! Još nekoliko potrošenih meseci, još jedna pogrešna procena, još jedan zid, i sve manje nade za ženu…
Sa druge strane, muškarci koji su uveliko zreli ne pate od te vrste neugodnosti, bar ne ovi iz mog okruženja, a ima ih dosta. To me jako iznenađuje. Prosto, imaju veru da pronalaženje partnerke neće predstavljati problem kada odluče da se “svežu”. I, čini se da je ponuda raspoloživih žena izuzetno velika. Situiranih, sređenih, ostvarenih, lepih, poželjnih. A većina njih su stigmatizovane od strane društva jer nemaju decu.
Ovaj problem zaobilazi muškarce, bar u tom pogledu. Slobodnjaci, avanturisti, introvertni, ali ne bude tu emociju sažaljenja zbog neostvarenosti u ulozi roditelja.
Nisam primetila da u sebi nose tugu, niti su zabrinuti zbog budućnosti u tom pogledu. Po datom stanju stvari, izgleda da nemaju ni potrebu. Možda je razlog za to i navodna statistika da na jednog muškarca dolazi nekoliko žena. I oni koji su shvatili tu blagodet se vrlo rado služe svojim raspoloživim partnerkama. A neka od njih možda i zasluži da bude majka njihove dece. A šta bi trebalo da rade žene? Uh, nije im lako. Ko bi im mogao dati pravi savet? Kada shvate da je đavo odneo šalu, prihvataju single roditeljstvo. Bez obaveza, bez ikakvih očekivanja. Nije se lako odlučiti na taj korak.
Možda je, samo bitno shvatiti da ne treba čekati da prođu godine, ako je moguće. To što većina samosvesnih žena ne traži ništa osim fair play odnosa, smatrajući da će biti više cenjena ako više unese u odnos, a za to su potrebne godine rada na sebi, nije dobra strategija, niti vodi pozitivnom ishodu u većini slučajeva. Bar ne u pogledu pronalaženja partnera kakvog bi želela.
A što se tiče odgovora na pitanje s početka teksta:
