Miloš Zorica, mentor Školice života u Gruži govori o važnosti uključivanja i povezivanja cele zajednice oko potreba i interesa najmlađih članova, dece.
Školica života u Gruži je tokom cele godine okupljala decu i odrasle ovog mesta nudeći im priliku da se u organizovanom posebnom programu susretnu sa različitim životnim iskustvima. Ovaj period je obeležilo i aktivno učešće roditelja i drugih odraslih iz Gruže i cele opštine Knić u radu Školice. Prema potrebama i mogućnostima njihovo učešće je bilo različitog karaktera, neki odrasli su pružali podršku deci u igri i učili zajedno sa njima, drugi su različitim donacijama podržali zamisli dece i vaspitača, a svi zajedno su učestvovali u razmeni ideja i utisaka i na taj način izgradili sliku Školice i oblikovali ono što se u njoj i oko nje događa.
Ono što bih želeo da podelim sa vama nije uopštena priča o kvalitetnom radu u jednoj vaspitnoj grupi i jednoj sredini, to je značaj trenutka u kojem se pojedinac nalazi, njegova uključenost u događanja i posebno sredina i atmosfera koja čini ceo doživljaj „Sada i ovde“ posebnim.
Jedno „Sada i ovde“ se odigralo u Školici života u Gruži, u prostoru koji je osmišljen posebno za decu. U tom trenutku su se na jednom mestu našle vrlo različite osobe, sa željom da se druže, upoznaju i igraju.
IGRA nama koji se igramo može i treba da bude drugačija i da u njoj učestvujmo na različite načine. Tako je tokom nje najmlađi član pitao: „Pogledajte moju gusenicu, jel da da je lepa?“ Nekoliko „stalnih“ članova Školice se ponosno ljuljalo u krilima roditelja i trudilo se da od „domaćeg plastelina“ izvaja neko od brojnih umetničkih dela. Po navici su se IGRI pridružili osnovci koji su svratili da vide šta se radi u Školici života. Oni su ozbiljno shvatili zadatak i usput pokušavali da mlađima od sebe pokažu kako oni to rade. Mi odrasli smo pazili, asistirali, razgovarali i uživali, svako iz svog ugla. Roditelji su bili ponosni posmatrači nastanka mnogih umetničkih dela i različitih kulinarskih poduhvata, i nadasve vredni pomagači. I tako je bilo dok ih igra nije ponela…
Nama profesionalcima je uvek „najteže“. Morali smo da uživamo u trenutku i da ga činimo lepšim i podsticajnijim onda kada smo za to pronalazili prilike. Sve dok nas igra nije ponela.
Najstariji svedok ovog „Sada i ovde“ bila je neumorna baka koja je stalan član družine, redovan posetilac i saigrač u Školici života. Ona je bila oduševljena nepoznatim načinom upotrebe testa, tražila je recept i naravno morala da proba da se igra.
IGRA u Školici je nešto što je učinilo mogućim okupljanje tri generacije ljudi različitih zanimanja i interesovanja, kao i zajedničko učestvovanje i uživanje u stvaranju i druženju. Iako su svi učesnici ove priče komšije, prijatelji i saradnici, oni se ranije nisu susretali kako bi podržali decu u igri i igrali se sa njima u sredini kojoj je ovakav vid susreta i upotrebe osnovna namena.
Fondacija Novak Đoković je na ovaj način inicirala povezivanje cele zajednice i okupljanje oko potreba i interesa najmlađih. Prvi koraci i prva „polja Školice“ su već preskočeni, sada su na redu crtanje nekih novih polja i neki drugi koraci.
A o tome uskoro iz Školice u Gruži…
Izvor: novakdjokovicfoundation.org
