Zašto je toliko opasno što nam se deca ne igraju dovoljno?

Jeste li primetili da postoji neizrečen ili čak izričit pritisak da organizujete aktivnosti za vašu decu? Bilo da je u pitanju plivanje, balet, bejzbol ili fudbal, iz nekog razloga, ne osećate se kao dobar roditelj ukoliko ne angažujete decu nečim barem 3-4 puta nedeljno. Koliko puta ste čuli roditelje da kažu da im je subota ispunjena vožnjom dece na razne sportove, časove i druge aktivnosti? Nasuprot tome, kada ste poslednji put čuli nekog da kaže: „U subotu će se moja ćerka igrati“?

Pod igrom ne mislimo na sviranje violine, bavljenje sportom, pa čak ni na zajedničke izlete gde odrasli imaju organizovane aktivnosti. Mislimo na igru gde su prepušteni sebi, sami ili s drugovima, da se igraju kako žele i koliko god žele. Čak i ukoliko roditelji dozvole ovakvu slobodnu igru, postoji uporni osećaj krivice kada to priznaju.

Na kraju krajeva, osećamo se bolje kao roditelji ukoliko smo ih nečemu naučili, ako smo ih angažovali u nekom sportu ili dali njihovim malim umovima neki sadržaj. Igra često deluje kao traćenje dragocenog vremena za učenje. A da li je tako?

Tokom proteklih pedeset godina broj sati tokom kojih se deca u Americi igraju dramatično se smanjio. Mimo televizije i tehnike postoji i roditeljski strah da se deca ne povrede, koji, zajedno sa željom da se deca razvijaju, oduzima mnogo od vremena koje su nekada imala za igru.

Kao roditelje teši nas kada naša deca u nečemu vidno napreduju. Volimo da ih gledamo kako igraju fudbal dok ih drugi bodre, ili da idemo na njihove baletske ili klavirske recitale. Ponosni smo kada možemo da kažemo da je Bili osvojio medalju ili trofej, naučio novu pesmu ili može da izdeklamuje špansku abecedu. Zbog toga se osećamo kao dobri roditelji. Radimo sve to s najboljim namerama, jer im s više instrukcija i isplaniranim aktivnostima pružamo pripremu da postanu uspešniji ljudi. No, da li je to baš tako?

Nije nikakva tajna da se broj poremećaja pažnje, anksioznosti i depresije u Americi vinuo u nebesa. Je li moguće da činimo sopstvenu decu anksioznom, tako što im ne dozvoljavamo da se više igraju?

Uređujemo li život našoj deci i previše?

Mnogi roditelji teže ka tome da im dete krene u školu ranije, ili da preskoči razred. Uče da čitaju i računaju sve ranije i ranije, a mi smo ponosni, jer nam je dete „pametno“, a pamet ili dobar izgled su visoko cenjene odlike u američkoj kulturi. Često preterujemo s tutorima, obrazovnim igračkama i programima da bismo ih doveli do te tačke. Uspeh je uspeh, a ovo su opipljivi, vidljivi i merljivi znaci. Slobodna igra u svakom smislu deluje zabavno, ali čemu ih zapravo uči?

A šta ako bismo vam rekli da slobodna igra čini decu manje anksioznom? Uči ih otpornosti, koja je, dokazano, jedan od najvažnijih faktora za uspeh u odraslom dobu. Sposobnost da se oporavi, da samo reguliše emocije i izbori sa stresom jesu ključni faktori zrele i funkcionalne odrasle osobe. Danas znamo da je otpornost sjajna za sprečavanje anksioznosti i depresije, a to je nešto što Danci usađuju u svoju decu godinama. Jedan od načina na koji su to postigli jeste i insistiranje na značaju igre.

Slobodna igra čini decu manje anksioznom

U Danskoj, još davne 1871, supružnici Nils i Erna Juel Hansen smislili su prvi pedagoški program zasnovan na obrazovnoj teoriji koja u sebe uključuje igru. Otkrili su da je slobodna igra ključna za dečji razvoj. Zapravo, dugi niz godina, danska deca nisu mogla da krenu u školu pre sedme godine. Nisu želeli da ih izlažu obrazovanju, jer su osećali da deca najpre treba da budu deca i da se igraju. Čak i danas deca i od deset godina završavaju sa školom do 14 h i onda pohađaju takozvanu slobodnu školu (Skole/Fritidsordning) do kraja dana, gde ih mahom ohrabruju da se igraju. Neverovatno ali istinito!

U Danskoj ne postoji jedinstveni fokus na obrazovanje ili sport, već pre na dete u celosti. Roditelji i učitelji usredsređuju se na socijalizaciju, autonomiju, koheziju, demokratiju i samopouzdanje. Žele da decu nauče otpornosti i razviju jak unutra­šnji kompas, koji će ih voditi i tokom života. Znaju da će im deca biti dobro obrazovana i naučiti mnoge korisne veštine. Ali istinska sreća ne dolazi samo od dobrog obrazovanja. Dete koje nauči kako da se nosi sa stresom, sklapa prijateljstva, a opet je realistično u svom pogledu na svet, ima veoma različit sklop veština od, recimo, matematičkog genija. Pod sklopom veština Danci misle na sve aspekte života. Jer šta je matematički genije bez sposobnosti da se nosi sa usponima i padovima u životu? Svi danski roditelji s kojima smo razgovarale izjavili su da im preveliki pritisak na decu deluje veoma čudno.

Kako oni to vide, ako deca stalno nešto rade da bi nešto dobila – dobre ocene, nagrade ili pohvale od nastavnika ili roditelja – onda ne mogu da razviju svoj unutrašnji pogon. Danci veruju da je deci suštinski potreban prostor i poverenje, da im se dozvoli da ovladaju stvarima samostalno, da stvore i reše svoje probleme sami. To stvara pravo samopouzdanje, tzv. oslanjanje na sebe, zato što dolazi iz samog deteta, a ne od nekog drugog.

Pružanje deci prostora da uče i razvijaju se

Koncept koji se naziva zona narednog razvoja, koji je prvi uveo ruski razvojni psiholog Lav Vigotski, ključan je za dansku filozofiju roditeljstva. To praktično znači da je detetu neophodna prava mera prostora da se uči i razvija u zonama koje su za njega prikladne, uz odgovarajuću meru pomoći. Zamislite da pomažete detetu da pređe preko oborenog debla u šumi. Ukoliko mu isprva zatreba pomoć, pružite mu ruku, ali potom samo prst, dok pređe preko, a kada dođe vreme, pustite ga da to uradi samo. Ne nosite ga preko niti ga sami gurate. U Danskoj, roditelji intervenišu samo kada je to preko potrebno. Oni veruju svojoj deci dok pokušavaju i isprobavaju novine, i pružaju im prostor da izgrade veru u sebe. Pružaju im kostur za njihov razvoj i pomažu im da izgrade samopouzdanje, što je izuzetno važno za celovito dete. Ukoliko se deca osećaju suviše pritisnutim, mogu da izgube volju za ono što rade, što može dovesti do straha ili anksioznosti. Umesto toga, danski roditelji pokušavaju da izađu u susret svojoj deci tamo gde se ona osećaju sigurno da isprobaju novu veštinu, a onda ih izazivaju i pozivaju da idu dalje ili probaju nešto novo, dok sve još deluje uzbudljivo i čudno.

“U Danskoj, roditelji intervenišu samo kada je to preko potrebno”

Darivanje ovog prostora i poštovanje zone narednog razvoja dozvoljava deci da razviju i kompetencije i samopouzdanje, jer osećaju da sama kontrolišu svoje izazove i razvoj. Ponekad mislimo da pomažemo deci tako što ih guramo da uče brže ili postižu neke uspehe, ali navođenje u pravo vreme, u pravoj tački njihovog razvoja, daće mnogo bolje rezultate. Ne samo zbog samog učenja, koje će svakako pružiti više užitka, već zato što će i samo dete biti sigurnije u svoje ovladavanje veštinama, jer će se osećati kao da ono kontroliše proces usvajanja.

Američki psiholog Dejvid Elkind slaže se s ovim. Na primer, deca koju roditelji sile da nauče čitanje u ranijoj dobi isprva će čitati bolje od vršnjaka, ali će se to brzo izjednačiti za nekoliko godina – a po koju cenu? Deca pod pritiskom na duže staze pokazuju veće nivoe anksioznosti i niže samopouzdanje.

U Americi postoji bezbroj knjiga posvećenih smanjenju anksioznosti i stresa. Bez stresa, Zaustavite stres odmah i tako dalje. Želimo da eliminišemo stres po svaku cenu, naročito kod svoje dece. Mnogi roditelji bdiju nad svojom decom i momentalno intervenišu da bi ih zaštitili. Većina nas preprečuje stepeništa i sklanja i zaključava sve što bi i izdaleka moglo da izgleda opasno. Ako to ne učinimo, osećamo se kao loši roditelji, i zapravo će nas osuđivati, a i mi sami ćemo osuđivati druge, što ne radimo dovoljno da bismo zaštitili decu. Danas postoji toliko sprava i alata za bezbednost dece da se čovek pita kako li su preživljavala pre 20 godina.

I ne samo da želimo da zaštitimo decu od stresa već i da izgradimo njihovo samopouzdanje i učinimo da se osećaju posebnim. Uobičajeni način da se ovo postigne jeste da ih hvalimo, ponekad preko svake mere, za beznačajna postignuća. No, u pohodu da povećamo samopouzdanje i smanjimo stres, na duže staze decu možda izlažemo još većem stresu. Izgradnja samopouzdanja nauštrb samopoštovanja je kao izgradnja lepe kuće sa slabim temeljima. Svi znamo šta se dešava kada dođe veliki zli vuk.

Kako igra može da pomogne?

Naučnici su godinama izučavali igru kod životinja, pokušavajući da shvate njenu evolucionu ulogu. Jedan od važnih zaključaka je i to da je igra ključna u učenju kako da se nose sa stresom. U studijama rađenim na domaćim pacovima i rezus majmunima naučnici su otkrili da bi postali stresirani kao odrasli ukoliko bi bili lišeni društva za igru tokom ključnih stadijuma razvoja. Oni bi suviše burno reagovali u teškim situacijama i loše se snalazili u društvenim okolnostima. Reagovali bi ili prevelikim strahom, ponekad trčeći u ćošak i drhteći, ili preteranom agresijom, istupajući u besu. Nedostatak igre je dokazani krivac, jer su se životinje razvijale normalnije i bolje se snalazile kao odrasle ukoliko bi im bio dozvoljen par za igru, makar i na sat vremena dnevno.

Ponašanja u toku borbe ili bega, koja se normalno aktiviraju tokom igre, aktiviraju iste neurohemijske putanje u mozgu kao i stres. Razmislite o psima koji trče uokolo jureći se međusobno zbog zabave. Mnoge životinje igraju se na sličan način, stavljajući jedno drugo u podređen ili napadački položaj, tako stvarajući neku vrstu stresa. Znamo da izloženost stresu mladunčad životinja čini da s vremenom manje reaguju na stres, što znači da, što se više igraju, njihovi mozgovi tokom rasta postaju sve bolji u regulaciji stresa. Njihova sposobnost da se izbore konstantno se poboljšava kroz igru, i mogu da se nose sa sve izazovnijim situacijama. Otpornost se ne kultiviše izbegavanjem stresa, već učenjem kako se stres kroti i savladava.

Oduzimamo li svojoj deci mogućnost da regulišu stres time što im ne dozvoljavamo da se dovoljno igraju? Gledajući količinu poremećaja anksioznosti i depresije u našem društvu, čovek se mora zapitati šta nije u redu. Pošto je jedan od najvećih strahova koje anksiozni ljudi prijavljuju „strah od gubitka kontrole nad emocijama“, ne možemo a da se ne zapitamo: ako se odmaknemo i pustimo decu da se više igraju, hoće li postati srećniji i otporniji odrasli ljudi? Mislimo da je odgovor potvrdan.

Igra i veštine prevazilaženja

U pilot-studiji čiji su predmet bila deca predškolskog uzrasta u Dečjem razvojnom centru u Masačusetsu, istraživači su želeli da izmere postoji li pozitivna korelacija između sklonosti ka igri kod predškolske dece i njihovih veština savladavanja problema. Istraživači su uporedili dečje sklonosti s veštinama koristeći test sklonosti ka igri i inventar prevazilaženja. Pronašli su direktnu pozitivnu korelaciju. Što su se deca više igrala i što su bolja postajala u igri, bolje su se nosila s problemima. To je navelo istraživače da zaključe da igra ima direktan efekat na celokupne veštine prilagođavanja.

Luiza Hes, profesor okupacione terapije, i kolege sa Zdravstvenog instituta u Palo Altu želeli su da u drugoj studiji istraže odnos između sklonosti ka igri i veština prevazilaženja problema kod dečaka adolescenata. Izučavali su normalno razvijene dečake i one s emocionalnim problemima. Kao i u studiji predškolaca, kod obe skupine dečaka postojala je direktna i znatna korelacija između količine sklonosti ka igri i njihove sposobnosti prevazilaženja problema. Zaključili su da igra može biti upotrebljena da bi se povećale veštine prevazilaženja problema i, naročito, da se poboljšaju prilagodljivost i pristup rešenjima na fleksibilniji način.

To ima smisla. Samo pogledajte napolje i videćete decu kako se ljuljaju, penju na drveće ili skaču s visokih mesta. Oni ispituju opasne situacije i niko sem njih samih ne zna pravu meru niti kako da se s tim nosi. Vrlo je važno da osete da kontrolišu dozu stresa koju mogu da podnesu. Samo po sebi, to čini da imaju veću kontrolu nad svojim životom. Male životinje i primati rade isto. Namerno se postavljaju u opasne situacije skačući i ljuljajući se na drveću, istovremeno se okrećući i prevrćući, čineći tako spuštanje teškim. Oni se uče strahu i kako da se s njim izbore. Isto je i s prethodno pomenutim igranjem tuče. Životinje se stavljaju i u podređeni i u napadački položaj da bi razumele emotivne izazove oba.

Za decu su i socijalne situacije stresne. Društvene igre mogu da izazovu i sukob i saradnju. Strah i bes samo su neke od emocija kojima dete mora da ovlada kako bi nastavilo da se igra. U igri ne postoji ništa slično preteranim pohvalama. Pravila moraju da se ugovore i ponovo se ugovaraju, a igrači moraju biti svesni emotivnog stanja drugih igrača, kako bi izbegli da se neko uznemiri i odustane. Jer ukoliko preveliki broj igrača odustane, igra je završena. Pošto deca suštinski žele da se igraju jedna s drugima, ove situacije ih uvežbavaju u slaganju s drugima kao jednakima – izuzetno važna veština za sreću tokom života.

Igra je ključna za dansko shvatanje detinjstva u toj meri da mnoge danske škole imaju programe koji promovišu učenje putem sporta, igre i vežbe za sve učenike. Ti programi, predvođeni učenicima, ohrabruju i mlađe i starije učenike da igraju različite uloge, poput majke, vatrogasca ili porodičnog ljubimca, kao i da ohrabruju stidljiviju decu da se i ona uključe u igru. Ova vrsta maštovitih igara sa mešovitim starosnim grupama ohrabruje decu da se iskušaju na način koji nikad ne bi primenila s roditeljima ili nastavnicima, još više negujući socijalne veštine i samokontrolu.