Da li je stiglo vreme za ,,digitalnu dijetu”?
Pitanju digitalne kulture i digitalnog doba ne samo da je poželjno, već je i neophodno pristupiti multidispiplinarno. U cilju boljeg razumevanja uticaja koje digitalno doba ima na naš um daje se prikaz knjige Ričarda Votsona Budući umovi. Ono što ovu knjigu izdvaja i čini zanimljivom je način na koji je pisana – čita se sa lakoćom, a ipak sadrži i brojne informacije i primere različitih istraživanja, ali istovremeno obiluje i brojnim zanimljivostima. Verovatno će različiti delovi knjige privući pažnju pojedinaca u zavisnosti, kako od polja interesovanja, veoma često i u odnosu na profesiju kojoj pojedinac pripada.
Foto: Canva
Koji bi delovi knjige mogli da privuku pažnju jednog pedagoga? U podnaslovu „Više se niko ne igra u pesku“ kao suprotnost unapred utvrđenim pravilima u mnogim video igricama i interaktivnim igrama pažnja čitaoca se usmerava na opadajući trend slobodne igre koju je dete samo iniciralo, igre koja nije struktuirana, već maštovita i bez pravila. Zašto bi posebno ovaj deo mogao da bude od interesa i značaja kako za pedagoge, tako i za roditelje? Prema nekim studijama (Panksepova i druge) dokazano je da nestruktuirane igre povoljno utiču na razvoj viših moždanih funkcija, posebno oblasti koje se odnose na emocije i socijalizaciju, dok studija Journal of child Psychology and Psychiatry otkriva kako postoji pozitivna korelacija između slobodne igre i emocionalnog zdravlja. Sledeći značajan faktor je uključivanje druge dece u slobodnu igru. Odnos sa vršnjacima je izuzetno značajan za razvoj govora. Jezik i komunikacija odvijaju se preko igre u grupi.
Sa druge strane postavlja se pitanje da li išta od toga važi za igre u virtuelnim svetovima? Prema Ričardu Votsonu, one verovatno pozitivno utiču na prostornu inteligenciju i veštinu rešavanja problema, dok malo ili čak nimalo čine kada su u pitanju više misaone sposobnosti. Moderno doba je obeleženo krajnjom nepredvidivošću. Pojednici i organizacije treba da se prilagode neočekivanim situacijama i nepoznatim okruženjima. Ako smo kao deca učestvovali u nestruktuiranim, proizvoljnim aktivnostima razvićemo bolje mehanizme za prilagođavanje, bićemo spremniji da gledamo situacije otvoreno i nađemo nova rešenja problema.
Još jedno veoma interesantno zapažanje koje autor ističe odnosi se na interakciju roditelja i deteta. Nepotrebno je dodatno isticati značaj priča za dete, ili značaj koji ima pažnja koju roditelj poklanja detetu. Pre osamdesetih, primera radi, proizvodila su se kolica u kojima je beba bila okrenuta ka roditelju. Danas, dete je u kolicima okrenuto ka spoljnjem svetu.
Sledeće pitanje odnosi se na uticaj multitaskinga na sposobnost mišljenja. Možda na prvi pogled deluje kao produktivno, ali sa druge strane postavlja se pitanje može li multitasking da ošteti sposobnost mišljenja i utiče na razvoj svesti u kome nećemo moći da uočimo i zanemarimo nebitnu informaciju? Da li nedostatak koncentracije znači da moramo da stvorimo skraćenu verziju apsolutno svega ili da učinimo sve udžbenike dostupnim onlajn? Zašto je problem staviti pred decu par teških stvari? Teškoće koje savladavamo izgrađuju otpornost, a izgleda da nam danas baš to nedostaje.
….
Na početku knjige u podnaslovu „Uspon skrinejdžera“, kao jedan od načina na koji se mišljenje tinejdžera danas razlikuje, navodi se sklonost multitaskingu, uporedni rad i personalizovana iskustva i na čitanje tekstova na nelinearan način i podatak da skrinejdžeri više vole slike od reči. Kakve to implikacije ima za učitelje? Učitelji mogu da se suoče s problemima u metodičkim pristupima i stilovima učenja. Stariji nastavnici uglavnom uče licem u lice i u logičkom „korak po korak“ stilu. Za razliku od njih mlađi učenici skaču sa ideje na ideju i potpuno podrazumevaju da su okruženi senzorima. Oni takođe žele trenutne rezultate i česte nagrade, dok većina nastavnika gleda na učenje kao na spor i ozbiljan proces.
U trećem delu knjige postavlja se pitanje šta možemo učiniti povodom toga? U poglavlju „Kako razbistriti blokiran mozak“ pažnja se usmerava na uravnoteženje analognog i digitalnog ponašanja u cilju podsticanja kreativnog, širokog i refleskivnog mišljenja. Nadalje, pažnja se posvećuje i sanjarenju, na koje se nažalost gleda kao na bezvredno gubljenje vremena i previđa se vrednost koja leži u sporom toku. Moramo razviti neužurbane umove.
Međutim, postavlja se pitanje kako to postići? Pored brojnih korisnih saveta, pažnju bih usmerila na podnaslov „Koristi dosade“: „Dosada je predivna. Mozganje je uvod u kreaciju. Ne samo što je nečinjenje ničega jedan od prostalih luksuza života, već je to i stanje uma koje nam omogućava da napustimo spoljašnji svet i istražujemo ono što je duboko u našim glavama. Međutim, ovo ne možete postići ako vam desetoro ljudi šalje poruke“. Takođe, kao problem postavlja se činjenica da su deca programirana, organizovana i autosorsovana do te mere da nemaju šanse da „upoznaju sebe“, kako ističe profesor njujorškog univerziteta Džerom Vejkfild. Ono što je zabrinjavajuće je činjenica da ne samo što je teško dosađivati se, već ne možemo čak biti smireni dovoljno dugo kako bismo uradili i jednu stvar pravilno. Raditi više stvari odjednom znači uništavati razmišljanje.
U poslednjem delu knjige Budući umovi, već na početku poglavlja ponovo se ističe značaj kreativnog razmišljanja jer ne samo da menja stvari, čini svet boljim mestom, već nas i ispunjava lično. Upravo ono nas čini jednistveno ljudskim i to je ono što podiže našu svest. Sa druge strane, ono što tehnologija, pre svega mobilni telefoni čine je što može da deluje da nas povezuju, a oni nas ustvari pretvaraju u izolovane osobe, oni navode na reakciju, ali ne i na razmišljanje.
……..
Kako promena obično počinje od pojedinaca, tako i autor na kraju knjige daje neke interesantne primere osoba i grupa koje se bore za drugačiji odnos sa digitalnim dobom. Besposličar (The Idler) j je britanski časopis koji hvali traćenje vremena kao protivotrov ekstremnoj zauzetosti u digitalnoj eri. U Japanu Klub lenjosti (Sloth Club) ima sličan poduhvat. On ohrabruje ljude da uspore i koriste što je moguće manje energije i drugih resursa. Na prvi pogled može da deluje pomalo komično i neozbiljno, ipak usudila bih se reći, veoma kreativno i sa jasnom porukom, a u isto vreme i inspirativno.
Od 10 predviđanja kao nagoveštaj o budućim umovima pažnju bih usmerila na sledeće predviđanje: „Digitalno skladištenje će nam omogućiti da zabeležimo čitave živote pomoću uređaja koji se mogu nositi. Naši životi će, otuda, postati u potpunosti podložno pretrazi. Ovo će imati niz implikacija, od „krađe memorije“ do problema koji su povezani sa smrću zaboravljanja“. Iako je prvenstvena usmerenost u prethodno navedenim primerima iz knjige isključivo u prilog potrebi za „digitalnom dijetom“, kao zaključak izdvojila bih deo knjige koji govori o potrebi pronalaženja ravnoteže brzog sa sporim, analognog sa digitalnim, fizičkog sa virtuelnim i lokalnog sa udaljenim, ravnoteži između drevnog i modernog i da naučimo da koristimo inteligenicju mašina u kombinaciji sa ljudskom inteligencijom, a ne kao zamenu.
Kakav god bio naš odnos prema tehnologiji i digitalnom dobu, ono je naša realnost i utiče na nas, hteli mi to ili ne. Za mene lično, kada je reč o uticaju tehnologije važi Sun Tzuova „Drži prijatelje blizu, a neprijatelje još bliže“, ali to je samo jedna strana priče i mnogi se ne bi složili. Jedina stvar oko koje mislim da svi moramo da se složimo kada je reč o digitalnoj kulturi jeste da svi moramo da imamo određeni nivo informisanosti i svesti o uticaju koji ima na nas (i dobrom i lošem), ali i mogućnostima koje nam ona pruža.
Ceo tekst pročitajte OVDE
Ričard Votson, Budući umovi: kako digitalno doba menja naš um, prev. Tijana Mirković i Danilo Pušić, Plato, Beograd 2016.
Maja Bosanac
Izvor: zelenaucionica.com
