Zaspalo Sunce umorno, obojilo
nebo svojim osmehom, gledam
razasute zrake
i te velike oči što
neumorno bdiju toplotom
svojom, dušu mi greju,
usne se blaženo osmehuju, dok
ih valovi zraka zapljuskuju,
nemire mi zatvaraju,
tope neraspoloženje,
vraćaju osmeh i poverenje.
Tako bih volela da mogu
dotaći svu tu sjajnu ljubav
kojom nas posipa i
dane i godine boji
lepotom svojih
zraka, toplinom
osvaja, unosi život.
A sad se Sunce umorilo,
dan tamnim oblacima obojilo,
bol u duši nam stvorilo,
ne zna da nestankom njega
i mi odlazimo sa oblacima
sivim, sivilu života se odajemo,
nestajemo polako…
