Ono što je najproblematičnije je što uvek pronađe način da nam podmetne sigurnost u ispravnost onoga što činimo i na taj način nas drži vezane u mestu.
Razgovarao sam sa klijentkinjom koja je prolazila kroz krizu narušenog prijateljstva, do koje je dovela pojava obostranih emocija.
Prepuštena prijatnosti tog prijateljstva nije ni primetila kako je nesvesno počela da prelazi granicu i lagano dozvoljava da se gradi jedan novi odnos ispunjen emocijama. Obasuta pažnjom svih koji su živeli oko nje, bila je naviknuta na povlašćeni položaj. Nije znala previše da daje, više je uživala u primanju. Ovo prijateljstvo ju je spontano inspirisalo da počne da daje i u tome je uživala. Sve ono što se dešavalo među njima vodilo je ka dubljem zbližavanju. Odnos je spontano počeo da prelazi granicu prijateljstva na energetskom nivou. Osim neobične prisnosti ispunjene dodirom, bliskošću i neizmernom privrženošću, nije bilo ničeg više. Oboje su uživali u tome ali odnos je prirodno počeo da stvara očekivanja, koja su moju klijentkinju trgla iz komfor zone.
Počela je da puca opna iluzije koju je napravila oko sebe. Želela je da uživa ali da ništa ne menja i ništa, ili barem ograničeno, da daje a to prirodno nije bilo moguće.
Bila je suočena sa činjenicom koliko malo poznaje sebe, i koliko je zapravo bila daleko od istine o sebi. Dobila je lekciju jer sve na ovom svetu teži da se uravnoteži.
Nakon par razgovora, koje je pokrenula situacija, i suočenja sa svime što se dogodilo, njih dvoje su pošeli blago da se udaljavaju, najviše zbog toga što je moja klijentinja počela da poriče sve što se dogodilo, spontano želeći da se zaštiti od promene. Odnos je počeo da gubi kvalitet dok su oboje patili.
Na moje pitanje kako je trenutno, odgovorila je:
Osećam se paralisano, imam osećaj da sve stoji i da se ništa ne dešava, zapravo ja ne mogu da se pokrenem. Kao da me je umorilo sve to što se dogodila i kao da mi sada treba vreme da se oporavim. Želim da se povučem od svih.
Šta si preduzela povodom svega što te je dovelo dovde? –pitao sam je.
Ništa, još uvek nisam u stanju, treba mi vreme.
U njenom glasu i pogledu kao da je govorila: Jedva sam preživeo sve što se dogodilo, sada je požar ugašen, čekam da se raziđe dim a možda usput i uspem da ništa ne promenim a da sve bude dobro za mene. Pokušavala je, kao i u svemu do tada, da situaciju gurne pod tepih. Okretala je glavu, ne obazirući se na štetu koju je pravilo poricanje.
Da li si svesna da će ti, u tvojoj pasivnosti, vreme biti od pomoći ali i da će dosta stvari neminovno izbrisati. Razmisli da li će ti se ta izbledela slika, na kraju, dopadati. Tada kajanje i vapaj za povratkom izgubljenog neće pomagati.
Svesna sam toga. – rekla je ali njen pogled je opet govorio suprotno.
Osećam bol u sebi zbog svega što me je povredilo. Ja sam povređena. – nastavila je.
Osećaš bol, to je zato što rasteš! Zašto se odupireš tom procesu? On je pozitivan.
Ne opirem se, samo sam povređena! – nastavila je sa svojim poricanjem.
Možeš li to da ne posmatraš kao ružan događaj koji ti se dogodio i koji te je povredio već kao nešto što je potrebno u trenutku kada si spremna za rast. Šta misliš o tome, da se ovo nije dogodilo, možda bi krenula unazad? Zašto ovo ne posmatraš kao poziv za progresiju, rad na sebi i učenje, zašto se povlačiš?
Ne povlačim se, samo sam povređena!
Da li si možda povređena zato što si bila sebična, zato što si primala i uživala a nedovoljno davala pa ti ne prija trenutak prirodnog uravnoteženja? Zato što si davala nadu a onda se iz sebičnosti povukla kada je to tebi odgovaralo?
Pa šta da radim? – nije imala odgovor ali nije ni prestajala da se brani. Osećao sam da joj se ego stravično bori ali i da može da izdrži i da joj je to potrebno. Nastavio sam:
Zašto ne želiš da načiniš kompromis? Da li samo drugi trebaju da se menjaju ali ne i ti?
Samo je ćutala i gledala me pogledom potpunog nerazumevanja. To je onaj trenutak kada ego nema kud, kada ne može više ni da poriče, pa vam ubaci potpunu zbunjenost i parališe vas kao da slušate nešto na jeziku koji ne razumete. Snagu koju je pronalazila bila je dovoljna samo za poricanje i ništa drugo. Pod jakim argumentima priznavala je svoj doprinos u svemu što se dogodilo ali suštinski nije verovala u to.
Sve je predugo trajalo, pritisak je previše trajao, osećam se izmučeno, pa sada želim da budem malo van toga. Umorilo me je očekivanje druge strane.
Da budeš malo izvan toga ili da daš vremena da se druga osoba promeni i prilagodi tebi jer te voli? Da bude sve po starom, samo da ti ništa ne promeniš? Zar ne shvataš kako te ego opet suptilno vraća u tvoju zonu komfora iz koje se opireš da izađeš a u kojoj je zapravo sve vreme problem? Zašto promena treba da se dogodi samo na drugoj strani? Zar niste zajedno u tome?
Ne znam! – ego ju je potpuno blokirao, dalje bi bilo suvišno razgovarati na tu temu u tom trenutku.
Ego je primio potrebni udarac, ostalo je bilo na njoj. Kada dođemo do trenutka kada izgovorimo ili kažemo:Ne mogu drugačije, to je jače od mene!niko vam ne može pomoći osim vas samih.
Nisu svi slučajevi sa srećnim krajem. Mnogi ljudi ne žele da se menjaju ni po koju cenu. Nisu sposobni da priznaju neuspeh jer im je cena krune na glavi prevelika. Oni se obično vraćaju u svoju komfor zonu praveći nove iluzije, poriču svoj neuspeh pravdajući se kako im je ostanak u komfor zoni prijatan. Nastavljaju sa zavaravanjem i tako smanjuju kvalitet svog života.
Neko nekada reče: Malo je hrabrih ali dovoljno, spremnih da uživaju u slobodi i lepoti života a puno onih koji robuju svom egu životareći zatrpani izgovorima i iluzijama čiju će gorčinu osećati s vremena na vreme poput neizlečive bolesti.Izbor je na svakome pojedinačno! Poštujmo svačiji izbor ali ne odričimo se sopstvenog vazduha u plućima koji nam je namenjem.
Budite iskreni prema sebi. Znajte da sve što vam se dešava u životu ima veze sa vama i baš je vama namenjeno. Ne postoji epizoda vašeg života bez vaše uloge i vaše odgovornosti. Samo budite svesni toga, ne dozvolite da vas ego parališe jer ste mu uzdrmali poziciju, i nastavite da oslobađate svoje snove iz nesvesnog i uživate u njima, jer je njihova lepota vama namenjena.
Na putu ostvarenja svojih snova za početak dovoljno je samo da krenete, krila će se sama stvoriti!
Ako vas nešto muči, bez obzira što mislite da vi to niste izazvali, to nešto jeste deo vašeg života i tu je za vaše najveće dobro jer vas menja na bolje. Ne opirite se promeni, novo ispred vas nije nužno loše.
Ne pravdajte se svojom pasivnošću zbog povređenosti.
Ako ne možete da prestanete da mislite o onome što vas muči, znači da vam je još uvek potrebno, onda nemojte prestati da radite na tome. Borite se!
Dođite na moje predavanje 30. maja u 18h u hotel M u Beogradu gde ću vam pričati i davati alate, pokazaću vam tehnike kako da pomognete sopstveni rast. Više informacija OVDE.
