Moja pluća rade samo jednim malim procentom. Nigde ne mogu da idem bez aparata za disanje. Očajna sam. Moj život je postao monoton, siv i ograničen jer sam osuđena na dosadne rutine koje mi bolest nameće. Gledam ovo vaše cveće na stolu i mislim se kamo sreće da sam cvećarka, ne bih mlada umrla.– rekla mi je žena koja je došla da se posavetuje sa mnom.
Da li vam bolest organizuje život ili vi sami?
Razumem na šta ciljate ali ja bih zaista drugačije da mogu, ali ne mogu, teško do daha dolazim!
Dobro, a recite mi čime se bavite?
Ja sam direktorka jedne velike firme.
Kako ide posao?
Pa onako, kako može i mora. Držimo se nekako, svaki korak mora da bude dobro promišljen jer nema mesta za greške. Ja sam naravno odgovorna za sve, tako da mi je baš naporno. Još mi sve to sada i bolest dodatno otežava.
Ne mislite li da ste sami sebi sve to napravili?
Kako to mislite, pa nisam valjda luda?
Naše telo je samo poligon našem umu. Sve zavisi od toga kako smo sebi organizovali život. Energija se reflektuje na naše telo, jer jedino na njemu možemo shvatiti šta zapravo radimo, bol će nas na to naterati. Pogledajte unazad, šta ne možete da radite?
Ne mogu ništa što nije unapred isplanirano zbog prirode moje bolesti.
A šta radite na poslu?
Organizjem posao onako kako treba.
Ja bih dodao živite u ograničenim okolnostima.
Pa, nažalost da.
Stvarnost se sve vreme odigrava u mozgu. Mi sami kreiramo stvarnost a naš mozak je integriše onako kako mu naše iskustvo, frustracije, usvojeni pogrešni modeli, navike i ostale slabosti dozvoljavaju. Sve ono što nismo uspeli da preradimo mora da ostavi tragove na našem telu.
Oči su kao objektiv. Ali film koji stvarno vidimo odigrava se u zadnjem delu mozga. To se zove vizuelni korteks. Zapravo samo oko vidi mnogo više od onoga što nam mozak šalje kao informaciju. Oči ne prave primedbe i ne donose sudove. Sud donosi naš kritički um po aršinu naših slabosti i neintegrisanih emocionalnih naboja. Jedini film koji nam se vrti po mozgu jeste onaj koji smo sami u stanju da vidimo. Pošto je sve u nama povezano naše telo prihvata informacije koje mu šalje naš mozak, i zapravo mi živimo po matrici koju smo sami napravili. Upoređujemo uzorke koji već postoje unutar nas samih. Rešenje nam se uvek nudi, samo treba da pažljivije pogledamo, da se potrudimo da shvatimo i da promenimo neke stavri.
I šta ja sada trebam da radim? – pitala je žena.
Ako ne možete da se na poslu oslobodtite ograničenja onda promenite posao, ako ne možete da promenite posao u struci radite bilo šta drugo što će vas činiti srećnom.
Lako je to reći, pa da crknem od gladi?
Šta ste mi rekli kada ste ušli? Da ćete ionako umreti mladi. Pa onda bolje da umrete mladi srećni nego nesrećni. A spomenuli ste i neku cvećaru na početku kao mogući izvor sreće. Razmislite o tome!
