Svi uvode u svoje lečenje alternativne metode, što je dobro, ali ne slute da i taj put nosi svoje bolesti, i to mnogo opasnije ako se ode u krajnost. Svi bi odma i sada, i to što pre a duhovna transformacija se ne može postići na brzinu i u jednoj seansi nečega.
Sada su svi počeli da se dele na duhovne i one koji nisu. Nisam siguran da shvatam i jedne i druge ali pokušaću da objasnim moje viđenje zamki ovih prvih pošto me ovi drugi uopše ne razumeju. Pišem vam ovo iz ličnog iskustva. Imao sam sreće da kroz mnoge prođem još u srednjoj školi a mnoge sam imao prilike da upoznam na svom putu, i danas ih srećem i ne retko pomažem u njihovom lečenju.
Naša želja da se razvijamo i duhovno napredujemo nije uvek čista i istinita, u njoj često ima nižih motiva. Ona u sebi često ima skrivene težnje da budemo voljeni, da pripadamo nekog grupi za koju smatramo da je posebna ili prihvaćena, želja da budemo drugačiji, posebni, najbolji. Nekada je to bilo kroz obožavanje neke rok grupe a sada kroz duhovna učenja od kojih su mnoga nastala iz marketinških radionica.
Od jednom su svi prosvetljeni ili barem majstori svega i svačega. Svedoci smo bezbroj nekih novih tehnika i iscelitelja. Problem nije u tome kako su učeni ovi učitelji, problem je u tome što se oni prestavljaju kao duhovni majstori. Bez iskustva i znanja, ti novi učitelji održe kurs i garantuju prosvijetljenje, a onda ti drugi se odmah spremni da prosvijetljuju sledeće u istom stilu.
Tu ponekad i razumem strah onih koji su protiv ali i dalje smatram da je njihovo gledište loše jer ima ona narodna izreka: ko gleda kroz dupe vidi samo g_vna.
I svi krenuše nešto „duhovno“ da rade.
Prvo se kreće od turizma. To su vam oni koji jednom dnevno imaju zakazano kod nekog čudotvorca, iscelitelja ili duhovnog učitelja. Ako im neko nešto i pametno kaže, ne obraća se pažnja već se sumanuto zakazuje negde drugde. Na početku je to uglavnom samo želja da se čuje neka lep reč o sebi, nahrani ego i sakupi materijal za prepričavanje prijateljima o sopstvenoj posebnosti, drugačijosti i sl. Sledeći korak u tom spiritualnom turizmu su bljesci kojekakvih tehnika koje treba da podrže ličnu posebnost ali i to traje veoma kratko, posebno ako mora nešto da se uči. Ako bi to moglo odmah i bez domaćeg zadatka, instant prosvetljenje. Ovde još uvek nije strašno osim što se gubi vreme.
Sledi predah i faza nošena mišljenjem da smo duhovni ako se oblačimo i ponašamo onako kako zamišljamo da to rade duhovni ljudi. Zamišljen pogled i turban na glavi i neki što čudniji asesoar, sve u cilju da ličimo kao neki mudrac sa slike. Tri dana vegetarijanskog iskustva i eto ga, već smo duhovni.
Onda shvatamo da nema ništa od poziranja a i nema više ni jednog iscelitelja kod koga nismo bili, a i malo nas je sramota jer Bože moj kako to da već nisam poseban.
Kada se suočavamo sa preprekama na putu duhovnog rasta, lako je pasti u očaj, početi podcenjivati sebe i gubiti poverenje u ispravnost puta. U ovoj fazi ili odustanemo od svega ili počinjemo nešto da učimo. Prvo dolazi par višečasovnih kurseva, malo se grlimo tamo, naučimo napamet par čudnih reči i eventualno neka skripta šta je neko rekao ili neki dobri citati da u društvu možemo da ostavimo neki utisak. I evo ga, imamo paket za prvu duhovnu pomoć.
Nakon toga dolazi sledeća faza kada smo malo proveli vremena sa nekom tehnikom koja nam je pokazana i tada ego već počinje da se identifikuje sa duhovnim iskustvom, i pripisuje ga sebi. Počinjemo da verujemo da smo savladali svo znanje sveta. U većini slučajeva, ovo stanje ne traje dugo. Ali kod ljudi koji sebe smatraju prosvijetljenim i duhovnim učiteljima, ona se zadržava dugo vremena. Tu smo već imuni na bilo kakvu sugestiju, novo znanje, preispitivanja bilo kakve vrste. U ovom trenutku, čak iako smo napravili neki korak na duhovnom putu naš rast prestaje.
Dolazi faza posebnosti. U ovoj fazi čovek već ima neko iskustvo i radi sa nekom praksom. U ovom trenutku iza tog čoveka su mnogobrojne druge duhovne prakse u kojima nije mogao da dostigne željeni nivo jer je ipak za to bilo potrebno više vremena. Ovde se često zbog nemanja rezultata izmišljaju sopstvene tehnike jer ni jedna druga ne valja. Tu je glavna maksima: bolje biti i prvi u nečemu izmišljenom novom nego bez rezultata u nečemu što već postoji. Tu je i verovanje o dosezanju „visine“, zbog ne postojanja iskustva, pa se spontano pojavljuje gordost. Na ovoj fazi su i oni koji veruju da su bolji i mudriji od ostalih, da su iznad svih, jer oni idu posebnim duhovnim putem. Tu je već ozbiljno prisutna misao izabranosti ili o pripadanju nekoj posebnoj grupi odabranih.
Na kraju dolazi najgore stanje a to je verovanje u dosezanje najvišeg nivoa, prosvetljenja, božanske prirode. To je uverenje o dostizanju cilja duhovnog puta. Ovo stanje je veoma opasno jer može biti fatalno po dušu. Duhovni napredak se završava a duša osuđena na propast. Ovde je stanje neprikosnovenog ega na vrhuncu a samoodbrana je nalik ozbiljnim psihijatriskim bolestima.
Iako je trend biti duhovan čak i kada se ne razume suština tog stanja, budite pažljivi. Ne verujte baš svakome, istražujte, učite ali imajte zdrav razum.
Verujte u Boga i ne mislite za sebe da ste iznad njega. Ako počnete da lutate ili počnete da viđate scene iz fimova na javi, čujete neke glasove ili osećate neobjašnjiva stanja molim vas javite se lekaru ili stručnjaku.
Budite pažljivi, prljanje duše se ne oprašta.
