Prisustvujem razgovoru dragih prijatelja. Mladi su, dobili su bebu i sustigao ih je umor od novostečenih obaveza. On kao i svaki otac, okupiran obavezama oko posla, više vremena provodi van kuće. Nije dobro ali često neminovno. Ona, kao i svaka porodilja po ceo dan je kod kuće sa bebom, iscrpljena i pomalo ljuta. Nije dobro ali takođe često neminovno. Oboje su dobri roditelji i ništa im se ne može prigovoriti. Nova situacija za oboje. Sa jedne strane ozareni zbog prinove, dok sa druge potpuno pogubljeni, jer imaju osećaj kao da ih je neko zatvorio u kavez. Počinje da ih hvata panika ali to neće da priznaju.
Ja ću poludeti od svega, ne znam gde mi je glava, poludeću. – govori ona njemu.
Pa dobro ljubavi, proći će, samo polako. – kaže on njoj.
Lako je tebi da kažeš polako, kada si po ceo dan van kuće. Da li se nekada zapitaš kako je meni?
Ok, imaš li neki predlog. Znaš za moje obaveze, znaš kakav mi je posao i da sada nemamo mnogo izbora.
Ja ne mogu više ovako! – reče ona na to, stopirajući dalji razgovor.
Niko od nas se ne može pripremiti za sve situacije koje ga čekaju u životu. U tome i jeste smisao i lepota života, da se snađemo, prevaziđemo, naučimo i idemo dalje. Često me pitaju da li se može unapred znati šta nas čeka, kako bi se na vreme pripremili. Ja im odgovaram da kada bi znali kada ćemo pasti,mi bi seli a onda nema ništa od naučene lekcije.
Lako je tebi… Meni je teško, ti to ne razumeš… Ma, nije tako kao što kažeš, ja sam izuzetak… – sve su ovo izgovori kojima mnogi pokušavaju da se opravdaju jer ne prihvataju moj savet da situaciju prihvate onakvom kakva jeste, kako bi se što pre razrešila.
Znate li priču o magarcu koji je upao u bunar? Njegov gazda nije mogao da ga izvuče pa je rešio da ga zatrapa, da se ne bi mučio. Dok je on bacao, lopatu po lopatu zemlje preko njega, magarac bi je samo stresao sa svojih leđa. Zemlja bi padala pod njegova kopita i tako je on svakom lopatom bio bliži površini. Magarac je mogao da njače i proklinje svoju zlu sudbinu, da se prepusti nesreći koja ga je snašla i na kraju da ugine. Ali nije!
Pošto je sve na ovom svetu naš izbor, uvek možemo da izaberemo da se pomučimo i stresemo zemlju s leđa, i tako se, lagano, penjemo ka svetlu na vrhu bunara.
Jer ništa nemate gušeći sebe u, za vas, teškoj situaciji. Time ćete samo doprineti da se osećate još gore, sve praznije i sve lošije. Tako prazni, vi ipak morate da hodate stazom koju vam je život namenio, pa kada već morate da hodate, onda gledajte da to hodanje sebi olakšate na svaki mogući način. Kukanjem samo produžavate agoniju.
Ne dozvolite da vas zatrpa situacija u kojoj se nalazite. Prihvatite je. Uhvatite se u koštac sa njom, jer ništa vam drugo i ne preostaje, i dopustite vremenu da vam pomogne da je prevaziđete. Prihvatanjem stvari onakvim kakve jesu i davanjem šanse vremenu, sve ćete biti bliži razrešenju.
I ne zaboravite, srpljenje je gorko ali su mu zato plodovi slatki i dugotrajni!
Izvor: zarkoilic.com
