U obične ljude uvukao se mrak i strah koji iz njih progovara osudom i mržnjom. A znam da nismo takvi, i znam da ne osuđujemo iz zlobe, već iz nemoći, tuge i neznanja da razumemo svoju muku i jad.
Ali, ne brinem, znam da ima dobrote i spasa za sve, samo se treba tome okrenuti i otvoriti svoje srce. U mraku u kome ste, možete da vidite svetlo samo se okrenite ka onom ko to svetlo nosi. Okrenite glavu od tame i prašine koja vas zasipa.
Znate li za veliki kip Pobednik-a na kalemegdanskoj tvrđavi? On svedoči o tome ko smo ali i kakav je on, nežan čovek dobrog i hrabroh srca. Pobednik na Kalemegdanu nas podseća na davno zaboravljenu slavu onih čiji smo mi potomci. Mi smo u dvadesetom veku ubedljivo dokazali da znamo da ginemo u ratovima ali i da isto tako znamo da pobeđujemo. Na početku tog dvadesetog veka ceo svet je znao za jedan mali narod sa Balkana i odavao mu počast. Pred kraj tog istog veka on je opet učinio da ceo svet sazna ko smo i kakav je taj mali ponosni narod. Početak dvadesetprvog veka i opet napad na našeg Pobednika, ali ovoga puta napadamo ga mi sami.
Skloni smo zaboravljanju, to nas je uvek skupo koštalo, zato hajde da se prisetimo, hajde da se pokrenemo ka boljem. Od nas sve počinje, ne može biti kriv niko drugi, sve je u našim rukama. Prvi korak je da se okrenemo ka nečemu ili nekome dobrom i, da odlučimo da vidimo samo pozitivno da bi i nama bilo dobro. Nakon toga sve postaje drugačije, verujte u sebe ili makar učite od boljih. Ako ste fokusirani na kap dobrog u moru lošeg, to će vas pokrenuti ka dobrom, prestaćete da se davite i naći ćete svoje ostrvo spasa. Samo se vi pokrenite, vi odlučite kako želite da vam bude i pokažite to. Dobro donosi još bolje a loše još gore. Ako se radujete zbog sreće drugog i vi ćete prizvati svoju sreću. Ako se osudom fokusirate na nešto što mislite da je loše kod drugog, sebi loše privlačite. Odlučite da vam bude dobro i biće! Hajde da se bar jednom okupimo oko nečeg pozitivnog i da u tome budemo složni.
I kao što i sami kažemo: ako nisi u mogućnosti da pomogneš, nemoj ni da odmogneš, dovoljna je samo lepa reč i stisak ruke kao znak podrške.
Ispričaću vam jednu priču. Obreo sam se jednom prilikom u maloj himalajskoj kraljevini. Duboko u planinama Butana upoznao sam jednog starog monaha koji je imao fascinantno znanje o svemu, ali pojma nije imao gde je Srbija. Mnoge mudrosti mi je rekao, ali ga je mučilo da sazna odakle ja to dolazim, i kako nikada nije čuo za Srbiju. Nije pomoglo ni moje pominjanje Jugoslavije, ni Tita i Nesvrstanih, ni mnogih drugih poznatih komšija kojima smo okruženi. U trenutku kada više nisam imao adute, kao poslednji spomenuo sam njega. Starac je poskočio i uzviknuo: pa ti dolaziš iz zemlje mog najdražeg pobednika , i snažno me zagrlio. Opet sam se uverio u to da ceo svet zna za moj narod i za naše pobede. Bio sam ponosan!
Svi ga vole i poštuju, jedino ga mi pljujemo. A samo zato što ne razumemo. Lako zaboravljamo pobede a volimo da ističemo nebitne detalje. Petljamo se u tuđi život, baratajući sa poluistinama i poluinformacijama a sopstveni zanemarujemo.
Mi smo narod koji veruje u Boga i kao takvi ne smemo činiti najveći greh, ne smemo osuđivati. Vitezovi i kraljevi, svetitelji i prosvetitelji,vojskovođe i naučnici koji su našu slavu proneli svetom više nisu živi. Ali On jeste. On je naš vitez 21. veka. Pomoći mu možemo podrškom čak i kada ne razumemo njegove gubitke i bitke koje vodi. On je naš Pobednik i naše svetlo.
Znajte da pobeda nije samo u nadmetanju, pobede su i ljubav,i dobra dela, i znanje i lepa reč. On to ima!
Za njega su moje lepe reči i stisnuta ruka! Njegovo ime svi znate jer ga zna i ceo svet!
Za mene on je Pobednik!
Izvor: zarkoilic.com
