U jučerašnjem razgovoru sa prijateljem saznala sam da je pokrenuo program plivanja za ljude sa invaliditetom. Malo je reći da sam bila oduševljena. Međutim, problemi na koje nailazi su mnogobrojni. Kaže da je najgore što ljudi ne vide da neko ima potrebu da ulepša i olakša život osobama sa invaliditetom. Zbog toga, evo nekoliko redova teksta na tu temu.
Pre svega, pojam „osobe (deca) sa posebnim potrebama“ nije adekvatan. Svako od nas ima posebne potrebe, tj. potrebe koje se razlikuju, a i svako od nas ima iste potrebe ( za hranom, sigurnošću…). Ukoliko ih neko zadovoljava na drugačiji način (u skladu sa svojim sposobnostima) to ne znači da ima „posebne potrebe“. Termin koji se koristi je „deca sa potrebnom dodatnom socijalnom podrškom“.
Inkluzija je uključivanje dece sa potrebnom dodatnom socijalnom podrškom u redovne škole. Verovatno je svima poznato da većina ljudi ima negativan stav prema ovome. Zato bih postavila pitanje, da li znate šta se desi sa decom koja pohađaju specijalne škole? E pa uzmite u obzir da koliko god da su uslovi u tim školama prilagođeni toj deci, sredina u kojoj žive nije. Samo se prisetite ulica kojima prolazite svaki dan. Da li svaka ima trotoar? Da li svaka ima prilaz objektima za osobe sa invaliditetom? Nema! Onda možete da pretpostavite na koje poteškoće nailaze ti mladi ljudi kada završe školovanje i budu bačeni u svet. Da ne pričam o tome da nisu prihvaćeni u svojoj društvenoj sredini, nailaze na nerazumevanje pa često i na odbijanje.
Inkluzija nije nešto negativno, deca se socijalizuju, uče o različitostima i da ih prihvate, deca sa potrebnom dodatnom socijalnom podrškom se polako uvode u „stvaran“ svet i dr. Sve to ima za posledicu da su ta deca prihvaćena i spremna za izazove u stvarnom životu.
Više o inkluziji biće u nekom od narednih članaka. Ovaj želim da posvetim svom prijatelju I.B. kao i svim ljudima koji pružaju šansu ljudima sa potrebnom dodatnom socijalnom podrškom, i pokušavaju da ovaj svet učine ako ne lepšim, onda prilagođenijim za njih.
