Ovu knjigu koja je prilično gromoglasno najavljena sa dosta intervjua sa piscem koji očigledno ume, i da ispriča pitku priču, ali i da koketira sa publikom. Što se mene tiče, malo mi je zasmetalo što pisca ima više nego njegove knjige koja bi mi svakako dopala šaka jer mi se dopao njegov prvenac Estoril.
Dejan Tiago Stanković piše dopadljivo, uvodeći nas u priču skoro pa novinarski smestio je u knjigu 97 poglavlja, ili glava sa posebnim naslovima koji nam objašnjavaju ili pojmove, ili lica ili događaje…
Glavna lica ove filmske priče su njen narator Arna, istoričar umetnosti koja je u Kairo, drugo glavno lice priče, stigla u pratnji svoga supruga koga je u ovaj drevni grad doveo posao, tako da su oni sa svoje tri ćerkice našli stan u Zamaleku, trećem glavnom liku, može se reći i elitnom delu grada, na poslednjem spratu jedne od najviših zgrada, odakle se za lepog vremena video veliki deo grada ali i vrh velike piramide. Četvrti glavni lik je Kosta Preradović, jedan od vojnika iz kraljeve pratnje koji je posle bekstva iz Beograda na početku drugog velikog rata jedno vreme na putu za London, boravio u Kairu.
Knjiga prati događaje- period od 1942. ali za priču je najvažniji svakako onaj od 1972. do 1992. koji omeđuje vreme boravka glavne junakinje u gradu, elitnom kvartu ali i najboljoj i najcenjenijoj antikvarnici u Kairu (i šire), kroz koju je prodefilovala ne samo stara i nova egipatska elita, već i deo diplomatskog kora i preprodavaca retkih predmeta. Pominju se tu i Naser, Sadat, Mubarak pa i muslimanska braća, dakle političari čiji smo mi (generacija pedeset i neke, kako je pevao Balašević) savremenici, pa nam se događaji koji promiču ovlaš pomenuti, čine bliski i poznati.
Nil, pustinja, prašina, Taher-beg, Kopti, Grci Egiptioti, Kira Marija, Toni, Leila, Oto, Nabila i sijaset drugih su samo usputni likovi koji prate glavnu priču.
Goran Marković je napisao: „ Ako je o Aleksandriji najbolju belešku napravio Darel, onda je na sličan način, kroz uzbudljive sudbine svojih junaka i neobične trenutke iz njihovih života u kvartu Zamalek, Dijago Tijago Stanković ovekovečio Kairo.“ Ovo sam citirao da bih dodao moj utisak da bi ovde trebalo dodati Istambul Orhana Pamuka.
„Kismet je na arapskom usud, sudbina, udes, kob, dakle, ono što je svakom čoveku pisano, unapred predodređeno i neizbežno i s čim se unapred treba pomiriti.“
Ovo i jeste roman o događajima koji se nisu mogli predvideti u čudnoj igri koju je neko za učesnike priče predvideo. Živeći nekoliko godina u jednoj drugoj arapskoj zemlji, Iraku, u takođe drevnom gradu iz 1001 noći, Bagdadu, tamo za takva poimanja kažu Maktub …
