Snežana Radojičić, žena koja biciklom obilazi svet, prezentaciju svoje putopisne knjige vršiće u Kragujevcu u petak, 19. septembra, sa početkom u 20:00 časova u OŠ „Radoje Domanović“.
Snežana Radojičić je po struci profesor književnosti, a po vokaciji pisac i putnik na biciklu oko sveta. Pre tri godine otisnula se iz Slovačke, preko Karpata, Balkana, Srednje, Centralne i Južne Azije, Dalekog Istoka stigavši najistočnije do Pekinga, a najsevernije do Sibira. Za tri godine, biciklom je napravila 31000 km, vozila po celom masivu Karpata, prešla preko Kavkaza, pedalirala uz Volgu kroz rusku stepu do poprišta najzanačajnije bitke u istoriji – Volgograda (Staljingrada), stajala na mostu koji zvanično deli Evropu od Azije, sa po jednom nogom na svakom od ta dva kontinenta, prodavala kvas u Čehovljevom mestu rođenja Rusiji, popela se na vrhove kazaškog Alataja, vozila Putem svile kroz Kinu, stajala na Nebeskom mostu najviše zgrade na svetu u Šangaju, vozila Anapruna rutu na nepalskim Himalajima i prešla Thorung-la pass visok 5416 m, pa se spustila u pustinju i izvozila sama kroz Gobi, da bi nakon toga završila u stepama, tajgama i šumama Sibira, vozeći oko Bajkalskog jezera i na ostvru Olhon. U svakoj zemlji ostajala je što je duže mogla, po nekoliko meseci, vozeći kroz sela, sporednim putevima, kampujući gotovo sve vreme i upoznajući lokalne ljude i njihove običaje. Jednom ju je napao kineski farmer, jednom su joj ukrali torbu ispred šatora, jednom se paprika-sprejom odbranila od dvojice potencijalnih lopova. Pa ipak, smatra da je svet dobro i sigurno mesto, mnogo bolje nego što verujemo i nego što nam mediji predstavljaju.
Kako se odlučila da krene i zašto želi da biciklom obilazi svet? Šta joj je najzanimljivije na putovanju i šta najviše pamti? Zašto misli da je za samo putovanje bolje ako je putnik solo, iako je nesumnjivo lepše putovati udvoje ili u grupi? Zašto sebe ne smatra hrabrom već samo opreznom? Kako se čuva u ‘velikom svetu’? Šta radi kada joj nedostaje društvo? Zašto ne želi da stane već namerava da putuje još godinama na isti način?
Kako je učila da se samo jednom odustaje dok se za uspeh bori svaki dan? Šta je motiviše da izdrži kada je najteže, kada je loše volje, kada joj je hladno ili pakleno vruće, kada nema ni onaj minimum od ionako malog budžeta kojim raspolaže, kada ne vidi kraj usponu ispred sebe, niti mesto na kome bi mogla da te noći kampuje, a mrak se uveliko spušta?
Na kraju, kako je uspela da se nakon svega svrti u Pokhari na Nepalu i da pet meseci piše roman, radi čije promocije sad dolazi u Srbiju.
