Koliko puta treba da ti kažem da je kraj? Da mi kažeš? Dok to napokon ne shvatimo. Zajedno.
Nekako smo se, na početku, uvek oduševljavali kada bismo nešto uradili zajedno ili pomislili da uradimo zajedno. Poplava emocija bi se ostvarila. Bivali bismo presrećni tada. Sve je to bilo novo za nas, za nas zajedno.
A onda smo se navikli. Navikli da sve stvari radimo zajedno. I bivalo ih je sve više i više. Više se nismo oduševljavli zajedno. Postalo je normalno, uobičajeno, podrazumevajuće, neprimetno. Kao svitanje dana, kao zalazak sunca koji se više i ne promećuje, koji se dešava svakog dana. Kao pranje zuba. Kao ispijanje kafe uz uobičajeno popodnevno ćaskanje sa dragim osobama u kojem se ukus kafe uopšte i ne oseća u ustima, u kojem se šoljica kafe automatski prinosi usnama.
A onda smo ponovo postali svesni svih tih, sada nagomilanih aktivnosti kojima je dan bio prenatrpan. I postali svesni, sada već, smetajućeg osećaja u svim tim zajedničkim aktivnostima. I onda je dosadilo.
Ugasili smo sjaj u našim očima poslednji put. Zajedno. Da li ćeš mi nedostajati kada legnem u postelju, da li ću ti nedostajati kada neko drugi dodirne to mesto koje sam svakog dana neumorno ljubio? Saznaćemo, ti i ja. Zajedno.
