Šetajući po antikvarnicama u potrazi za retkom knjigom u jednoj od polica ugledao sam gomilu požutele hartije većeg formata. Pažljivo sam je prihvatio i spustio u ravan očiju. Na gruboj hartiji uvijenih krajeva pisalo je :”ZADRUŽNI DOMOVI”.
Spustio sam je na obližnji sto i otvorio. Listao sam je nekoliko desetina minuta. Sve dok me nije prekinuo antikvar:
-Mislio sam da je niko neće ni pogledati? Zašto Vam je interesantna?
Moj odgovor je trajao skoro koliko i listanje. Ispričao sam priču o zadrugarstvu koje je unapredilo ondašnju Srbiju XIX veka uvodeći je u u XX sasvim drugačije svesti. Ostavljajući ekonomske razloge sasvim po strani potpuno me je oduševila pomisao da je tek nakon drugog rata vlast koja je bila veoma siromašna donela plan izgradnje zadružnih domova ili domova kulture u svakom mestu u tada osiromašenoj zemlji. Štampala je katalog sa početka teksta koji je sadržao sem kratkog uvoda veoma skromne tipske projekte podeljene u 8-10 kategorija prema veličini zajednice .
Svaki predloženi projekat je pored neizbežne kancelarije (jedne) imao prodavnicu , priručni magacin, magacin za poljoprivredne proizvode i obaveznu čitaonicu i salu u kojoj je bilo planirano mesto za kino projektor i binu.Većina na žalost nije imala toalet.
Zamislite poštovani čitaoci sredinu prošlog veka i mogućnost da članovi svake zajednice ili zadruge kako god imaju mogućnost da u svom mestu posete čiotaonicu i uživaju u nekom romanu ili čitajući pesme pa možda i dnevnu štampu?
U istom mestu, baš u istoj zgradi su mogli da pogledaju film ili gostovanje nekog od putujućih pozorišta ili da uživaju slušajući muziku. Siguran sam da su na mnogim daskama pozornica stasavali budući glumci i igrači i ne baš mali broj pesnika i književnika.
Kakva šansa je data svakom pojedi-ncu ? Zaista neverovatna u odnosu na dana-šnje vreme. Za učestvovanje je bila dovoljna samo volja i nešto malo talenta . Pitam se šta je danas potrebno da bi se jedno dete iz slične sredine pojavilo na bilo kakvoj bini? Bez ikakvih pretenzija osim da proba i deo svoje energije prenese drugima..
Slušajući moje reči antikvar reče:
“Pa dragi moj prijatelju upravo si platio knjigu pričom koju sam sa pažnjom saslušao.”
Zahvalio sam se naravno i fotogra-fisao nekoliko stranica da bih Vam preneo ideju jednog danas već davnog i zabora-vljenog vrtemena koja bi sada i ma gde dala šansu mnogima da oplemene svoje bitisanje.
Sudbina izgrađenih zadružnih domova na žalost ni malo nije svetla. Industrijska revolucija šezdesetih godina je mnoge stanovnike odvela u gradove i fabrike ostavljajući manje sredine retkim entuzijastima. Zadružni domovi posle dugog cvetanja otišli su u hibernaciju i polako zabravljeni. Većina ih je pokleka pred zubom vremena i sršila se od zaborava i nebrige. Manji broj ih je sačuvan i nalazi se u sasvim drugačijoj ulozi od zamišljene.
Ovim tekstom želim da u Vama probudim sećanje na jedno vreme koje možda i pamtite a i da odam počast tvorcima ideje o zadružnim ili domovima kulture za njihovu plemenitost i sveukupnu dobrobit.
Miroslav Lj Ranković
