Premotajmo malo sat. Krajem prethodnog i početkom ovog milenijuma, srpski strip autori su mnogo voleli vampire. Voleli su i druga epska stvorenja , ali nekako su vampiri bili na vrhu. Fikcija, što u kadru, što u prozi, je pogotovo volela jednog gospodina po imenu Luka Vranić. Dotični je, u izdanju niškog Studentskog informativnog izdavačkog centra, dobio album kratkih strip priča „Postelja od gloga“. I premda su glavnu reč oko lika vodili njegov originalni autor Dejan Vujić i najveći scenaristički doprinosnik Marko Stojanović, drugi autori su se takođe oprobali u pisanju avantura sa ovim globtroterom vampirom. Jedan od njih je i Dejan Stojiljković, za ljubitelje beletristike Deksa Pantelejski.
Od izlaska te zbirke stripova pa do danas prošlo je 18 godina. Naravno da je SIIC iz Niša nastavio svoju saradnju na polju stripa sa pomenutim autorima. Stojanović je progurao pre toga album „Ispovest pravog krivotvoritelja“, a njegov godišnjak „Strip Pressing“ i dalje cepa napred. Stojiljković je sa istim izdavačem takođe sredio jedan album, onaj sa Extra Gedžom (gde se Luka Vranić takođe pojavljuje), a u međuvremenu se posvetio i drugim spisateljskim poduhvatima, bilo fikcijske bilo esejističke prirode. Ukratko, momci iza Luke Vranića su nastavili napred, ali nisu se u potpunosti oprostili sa ovim vampirom. A realno, ni on se nije oprostio od njih.
Vampiri u Stojanovićevoj prozi će nastaviti da figuriraju u serijalu „Vekovnici“ i podserijalu „Beskrvni“; u potonjem se Vranić i javio u gostujućoj blink-and-you’ll-miss-it ulozi. Dobar deo ideja koje je Stojanović uneo u priče o Luki Vraniću su, u nedostatku boljeg izraza, reciklirane u „Vekovnicima“ i proširene – i poboljšane – poprilično. Recikliranje ovog lika se nije samo desilo kod Stojanovića. Naime, kako sam Stojiljković tvrdi, svojevremeno je i on sam krenuo da piše jednu podužu novelu o Nacistima, Nišu, Konstantinu Velikom, vampirima i svemu što dođe između. Tu novelu je nazvao po narodnoj priči „Tamni vilajet“ (igrom slučaja, ovaj naslov će isto figurirati u sklopu „Vekovnika“, a poslužiće se njime i pojedini strip časopisi tog doba) i naravno imala je Luku Vranića kao glavnog lika. Kako je vreme odmicalo, Stojiljković se udaljio od lika, preradio i dopunio novelu dok nije dostigla dužinu romana, izmenjao imena nekolicine likova, vršio ekstenzivno istraživanje na datu temu, i sve to krunisao izdavanjem jednog od najprodavanijih novijih romana srpske proze, remek-delom lakše literature „Konstantinovo raskršće“.
Dakle, ako se sve ovo uzme u obzir, možemo da zaključimo da je Luka Vranić preveden na nekoliko svetskih jezika, da je najprodavaniji junak srpske proze u poslednjih par decenija, i da je nosilac nagrade „Miloš Crnjanski“. Naravno, niste ga prepoznali, jer je vešto i suptilno promenio ime u Nemanja Lukić.
Dakle, godine predanog rada na romanu su donele Deksi od Panteleja uspeh kakav do tog trenutka nije mogao ni da sanja. Naravno, kao i svaki predani pisac, u međuvremenu je nanizao nekolicinu uspešnih romana, što samostalnih, što u saradnji s drugim autorima. Ali kako je i sam veliki ljubitelj stripa, nije mogao da odoli da sopstveno delo adaptira u formi tri grafičke novelice, čije integralno izdanje čeka objavu vrlo uskoro. Kao izdavač se ovaj put ponudio „System Comics“, inače negdašnji dom „Vekovnika“, a trenutni dom nekolicine domaćih autora i serijala.
Prvi u nizu albuma strip adaptacije „Konstantinovo raskršće“ nosi naslov „Kraljevstvo krvi“; album je izašao 2012. godine, a u celosti ga crta tada još uvek relativno novi autor Dragan Paunović. U ovom albumu upoznajemo sve ključne likove: četničkog oficira i vampira Nemanju Lukića, komandanta Otoa fon Fena, oficira SS a Hajnriha Kana, trgovca Krsmana Teofilovića, i masu drugih. Radnja se, sem par izuzetaka, mahom dešava u Nišu tokom nemačke okupacije. I naravno, tu imamo svih elemenata – i naciste, i četnike, i partizane, i prostonarodnu raju, a naposletku i natprirodna bića. Nemci su u gradu pro forme, što se i očekuje od jedne okupacione sile, ali jedan odeljak Anenerbea dolazi ne bi li pronašao izvesni artefakat koji bi mogao da preokrene rat u korist okupatora. Pride, neka nepoznata sila redom čereči sve nacističko, a ljudi pate li pate od dotičnih nedaća. Ukratko, priča se zahuktava polagano.
Naredni album, „Nasleđe predaka“, izlazi već naredne 2013. godine. Paunoviću se, kao ispomoć, javlja ispraksovani autor Aleksa Gajić. I ovde ćemo primetiti sve manji i tanji angažman Paunovića, mahom jer je bio megazauzet na velikom broju projekata, gde spadaju i „Družina Dardaneli“ (oba dela) i „La Kahina“ za francuskog izdavača „Delcourt“. Ono jes, prva „Družina“ je rađena godinu dana pre „Kraljevstva krvi“, ali se aktivno radilo i na drugoj u međuvremenu. Tolikom međuvremenu da je treći album u serijalu izašao tek 6 godina nakon „Nasleđa“, no o tom potom. A kad smo već kod „Nasleđa“, vratimo mu se nakratko. Ovde se radnja nastavlja naširoko; vidimo Kana i folksdojčera Šmita kako polako napreduju u misiji, Nemanju kako polako figurira u Nišu (uz ne baš prijatne podsetnike o svojoj prošlosti), Krsmanovu porodicu kako preživljava dan sa danom, i naposletku sve moguće peripetije domaćih gerilskih snaga. Ovde takođe vidimo i naznake prave snage Nemanje Lukića, kao i pokoje slabosti. No misterija ne jenjava, tako da se čeka razrešenje, bilo kakvo, u trećem albumu.
„Nebo iznad Niša“, treći i poslednji uradak ove adaptacije, izlazi tek 2019. godine, i ovaj put je Paunović samo u startu prisutan kao crtač. Njemu u pomoć uskaču Aleksa Gajić, Siniša Radović, Mijat Mijatović i Nenad Cvitičanin. Naravno, za neke od ovih autora uopšte nije iznenađujuće što su postali deo ekipe oko „Raskršća“ – naposletku, Gajić i Radović su obojica svojevremeno radili na Luki Vraniću, u ovom ili onom kapacitetu. Ovo im je bilo čisto prisećanje sa starim ortakom. Mijatović i Cvitičanin, s druge strane, su se tek sveže upoznali sa ovim vampirom, i sudeći po njihovom doprinosu, lepo su se složili.
Treći album donosi zaključak svih priča, sa jednim interesantnim preokretom na kraju. Zlo nije pobeđeno, samo je zamenjeno. Dobrih ljudi nema, samo onih koji su za nijansu bolji od loših. A drevna zverka iz zemlje i dalje bitiše, orna da ubije spontano i demokratski. Razmena crtača je dobro poslužila, pogotovo ne bi li naglasila ključne promene u priči.
Dakle, imamo finiširanu strip adaptaciju romana Dekse od Panteleja. Kad se sve uzme, kakva je u odnosu na knjigu, a kakva je pak kao delo za sebe? Pa, s obzirom da je adaptaciju pisao sam autor romana, može se reći da je preneto sve što je on sam zamislio u grafičku formu, i ako ima nekih detaljnih promena u odnosu na roman, one su svesno tu smeštene. Najprimetnija mana kod ove adaptacije jeste količina teksta, barem u prva dva albuma. Vidi se da Deksi trenutno bolje leži prozno pisanje. Ali to ne funkcioniše na tabli stripa. Nekad se desi da ima toliko teksta po tabli da prosto zaguši čitaoca. Na sreću, ima dovoljno tabli gde akcija govori za sebe, a gde su razgovori pitki i kratki, čisto da se izniveliše toliko pretrpavanje reči. Treći album je u tom domenu najbolji, zato što je 80% akcije i kratkih dijaloga, sa puno kinetike i dosta dešavanja.
Generalno gledano, strip trilogija „Konstantinovo raskršće“ je, i pored tone teksta, sasvim solidna adaptacija, 1-prema-1 sa izvornim romanom. Naravno, albumi dolaze us dosta propratnih tekstualnih priloga, što kratkih priča, što odlomaka iz drugih knjiga, što impresija samog autora i drugih spisatelja. Cenim da će integralno izdanje doneti još sličnog bonus materijala, i ako imate prilike, toplo preporučujem da isto nabavite. Ono jes, nekima od vas će biti čudno da vide Luku Vranića u novom odelu, sa novim imenom (koje, da se razumemo, jasno i svesno aludira na staro; Stojiljkovićev dug prema ovom junaku je time vraćen), ali će vam svakako biti drago da pročitate priču o vampirima na terenu na kom se najbolje snalaze. Neću reći „domaćem“, jer naposletku vampir je deo maltene svih kultura na ovom malom, plavom svetu, ali zasigurno na terenu gde se oseća kao kod sopstvene kuće.
