Milovan Đ. Milovanović bio je teoretičar države i prava, istaknuti diplomata i političar, jedan od prvaka Narodne radikalne stranke. Reč je o velikom i veštom političaru iz jednog od prelomnih trenutaka srpske istorije.
O ovome svedoči i izjava Žorža Klemansoa, predsednika vlade Francuske i ministara rata u sudbonosnim danima Prvog svetskog rata da „nijedan evropski državnik nije Milovanovićevog kalibra“.
Zato i žalosti činjenica da je ime Milovana Đ. Milovanovića danas uglavnom zaboravljeno i nepoznato javnosti.
Vešti političar i obrazovani ministar
Milovanovićev otac bio je ugledni sudija, konzervativac Đorđe Đoša Milovanović, državni savetnik i ministar pravde. Očev ugled obezbedio mu je vrhunsko školovanje i obrazovanje daleko iznad prosečnog.
Milovanović je bio „Parizlija“, pariski đak, jedan od najboljih studenata prava koje je diplomirao 1884. i doktorirao 1888. U februaru iste godine, kao dvadesetpetogodišnjak, Milovanović je postao univerzitetski profesor na Pravnom fakultetu Velike škole u Beogradu, kao profesor državnog prava. Samo nekoliko meseci kasnije, kralj Milan ga je imenovao za sekretara Ustavnog odbora zaduženog da pripremi novi ustav Kraljevine Srbije.
Milovan je ovom zadatku pristupio odgovorno i studiozno. Putovao je u Dansku, Belgiju i Francusku da prouči tamošnja ustavna rešenja, pa je, kada je nacrt jednom donet, reč bila o jednom od najslobodoumnijih ustava demokratskog karaktera kojim bi se ponosila bilo koja država u Evropi 19. veka.
Nakon ovoga, Milanovićeva karijera je krenula zvezdanim usponom – bio je poslanik u Narodnoj skupštini, ministar pravde u radikalskoj vladi Đorđa S. Simića, ministar finansija u vladama Alekse Jovanovića, ministar spoljnih poslova u više radikalskih vlada, uključujući i koncentracionu vladu Stojana Novakovića, načelnik u Ministarstvu inostranih dela Srbije, poslanik Kraljevine Srbije u Rimu… sve to u nepunih 25 godina koliko se bavio politikom!
Karijera svetskog glasa
Priznanja Milovanovićeve veštine i sposobnosti stizala su sa svih strana i to ne samo od domaće javosti. U jednom izveštaju Parizu francuski ambasador Barer nije krio svoje oduševljenje srpskim kolegom.
Poznajući u tančine balkanske poslove, obdaren živom inteligencijom i sigurnim sudom, Milovanović je uspeo da u rimskom političkom svetu zadobije daleko veći uticaj no što mu ga daje položaj jedne male zemlje – pisao je Barer.
Milovanović je veliki lični i diplomatski uspeh postigao na Haškoj mirovnoj konferenciji u junu 1907, kao predstavnik Kraljevine Srbije. Vrhunski pravnik, okretan govornik, Milovanović je skrenuo pažnju najviđenijih pravnika toga doba, de Martensa i Leona Buržoa. Na početku rada Konferencije, Milovanović je bio izabran za potpredsednika jedne jedne od četiri komisije.
Povrh toga, Milovanović je bio izabran za člana Stalnog izbornog suda u Hagu. Po prvi put u istoriji moderne Srbije jedan njen predstavnik zauzeo je tako visoko mesto u jednom međunarodnom telu.
Lične veze koje je tom prilikom ostvario bile su mu vrlo korisne u kasnijoj političkoj aktivnosti.
Tragično i prerano prekinuta priča
Milovan Milovanović vešto je balansirao između Rusije i Austrougarske, zemalja koji su u to vreme u najvećoj meri određivali sudbinu Srbije. Tražio je oslanjanje na Rusiju jer je smatrao da srpsko napredovanje na Balkanu zavisi od nje, ali je savetovao i izbegavanje sukoba sa Austrougarskom, naročito posle Aneksione krize 1908. godine smatrajući da Srbija mora da se strpi, ojača i čeka svoj trenutak.
Za to vreme, Milovanović je smatrao da je cilj države samo jedan – oslobađanje svih
Srba od turske vlasti i njihovo ujedinjenje u jednu državu.
Milovanović je bio predsednik radikalske vlade Kraljevine Srbije od 25. juna 1911. do svoje smrti. Zajedno sa bugarskim predsednikom vlade Ivanom Gešovim bio je tvorac saveza sa ovom državom bez koga ne bi bilo pobede nad Turskom u Prvom balkanskom ratu 1912. godine i to se danas smatra njegovim najvećim uspehom – makar na kratko, uspeo je da ujedini zaklete neprijatelje u borbi protiv većeg okupatora.
