Čuh pre neki dan od jednog đaka drugaka da Deda Mraz ne postoji. Nedugo posle toga grupa đaka iznese identičan stav. I tu se ja malo zabrinuh. I priupitah.
Kada se kod mene pojavila ta misao? Koji je to razred bejaše? Četvrti, peti? Pojma nemam, uopšte ne mogu da se setim. Razmišljao sam, baš sam se potrudio…ali, nisam mogao da se setim. Zašto?
Nekada je postojalo nešto što se zvalo „časna reč“. Pa zatim i nešto što se zvalo „obećanje“. Od svega toga ostaše, u muzejima i privatnim kolekcijama, samo oklopi vitezova baš kao što će za par dana i od Deda Mraza ostati samo crvena kapa.
Saznali smo sve to. Danas, u ovim vremenu, među ovim ljudima koji ga tvore svima je sve jasno. U vremenu brze hrane.
Ali, spoznaja i saznanje nisu isto što i vera. Bajke se i dalje čitaju, i dalje se sanjari o vitezu koji će ispraviti nepravdu…muški svet mašta o svojim princezama, ženski svet o svojim prinčevima na belim konjima. A svi čekamo našeg Deda Mraza koji će, samo nas, posebno, nagraditi jednim lepim znakom pažnje. Jednom godišnje. Potpuno bezinteresno, volonterski – empatično. Besplatno. „Da se i mene neko seti“.
I tako…dok nam pogledi budu bili uprti ka časovniku i dok budemo odbrojavali, krajičkom oka ćemo vrebati promicanje jednog deke koji nosi vreću prebačenu preko ramena. I verovaćemo.
