Postoje ljudi koji su umiljati i mazni, koji lako sklapaju prijateljstva i koji veruju drugim ljudima. Njih nije teško zavoleti. Takođe postoje i ljudi koji su grubi i na prvi pogled nepristupačni. Za ove druge ponekad pomislimo kako bi im međuljudski odnosi išli mnogo lakše kada bi se makar malo potrudili da se ponekad osmehnu ili upute neku ljubaznu reč. Kako bi ih tada bilo mnogo lakše voleti.
Razliku između ljudi koji lako i onih koji teško sklapaju prijateljstva možemo uporediti sa razlikom između pasa i vukova.
Svi znamo da psi veruju ljudima i da ih je lako pridobiti, a da vuk uvek ostaje vuk. Njega je gotovo nemoguće pripitomiti. Naučnici su nedavno došli do jedne vrlo verovatne pretpostavke o poreklu te razlike između ove dve podvrste Canus Lupus, čak i danas genetski skoro identične.
Naime, svi psi su nekad bili vukovi. Te vukove je pripitomio čovek iz kamenog doba i od tada njihov razvoj teče u različitim pravcima. Iako genetski isti, njihova ćud je potpuno različita. Objašnjenje koje naučnici daju je sledeće:
Bebe vukova i mladunci pasa kad se rode, izgledaju i ponašaju se jednako. Prve dve nedelje ne mogu ni da osete miris, ni da vide, ni da čuju.
Kada napune dve nedelje života i jedni i drugi počinju da osećaju prve mirise. Sa četiri nedelje počinju da čuju prve zvukove. Sa šest nedelja počinju da vide.
I kod jednih i kod drugih ovaj razvoj izgleda jednako. I kao i kod svih beba, postoji kritičan period za vreme koga oni počinju sa socijalizacijom. Kritičan period u razvoju znači da neki razvojni proces (učenje govora, na primer, ili stvaranje osnovnih pretpostavki o dobronamernosti drugih u ovom slučaju) mora da započne u tom periodu života. Ukoliko započne kasnije, gubitak se ne može u potpunosti nadoknaditi. Dakle, i psi i vukovi imaju kritični period socijalizacije, kada intenzivno uče o tome kakav je svet, kome mogu verovati, da li su bezbedni, ko je neprijatelj i gde su nevolje. Kritični period socijalizacije se i kod mladunaca vukova i kod mladunaca pasa javlja u isto vreme, u drugoj nedelji života, i traje četiri nedelje. Ono što za to vreme nauče posle se ne može menjati.
Tu dolazimo do bitne razlike. Vukovi počinju da hodaju nešto ranije od pasa. Dok su još slepi i gluvi, mladunci vukova se vrlo jakim nogama i odličnom koordinacijom pokreta samostalno penju na manje stene i prevazilaze manje fizičke prepreke. Za to vreme bebe pasa spavaju na sigurnom kod svoje mame. Oni će prohodati tek za dve nedelje.
Šta se dešava kada u četvrtoj nedelji života i jedni i drugi počnu da čuju zvukove, a u šestoj da vide? Dok mladunci pasa, ušuškani na bezbednom kod mame, počinju da čuju prve, prijatne zvukove koje njihova mama proizvodi, bebe vukova su negde u divljini i sve novo što čuju i vide je zastrašujuće i opasno! Oni su prestrašeni svojim novootkrivenim čulima. I dok mladunci pasa polako uče kako je svet divan i bezbedan, da su oni voljeni i da ih neko uvek čuva, mladunci vukova uče o svim užasima koji vrebaju oko njih i o tome kako se samo na sebe smeju osloniti.
Ta priča odlično ilustruje rane traume u životu dece. Deca koja su doživela da vide kakav svet zaista ume da bude, nikad više neće imati iluzije o svojoj bezbednosti i ušuškanosti. Ona su rano naučila da svet može da bude užasan i da opasnost vreba na svakom ćošku. Ona neće vratiti svoj nevini doživljaj, nikad više. A zbog toga ne treba da žale. Ona su zaista upoznala i iskusila život. Možda su postala suviše nepoverljiva i gruba prema ljudima oko njih, ali takvi su i vukovi. Sve dok ne pronađu članove svog čopora. Kaže se da smo “u odnosima sa drugim ljudima ranjeni, i samo u odnosima sa drugim ljudima možemo da iscelimo”. Sa članovima svog čopora i jedni i drugi umeju da budu dobro.
