Makedonski strip je prepun kontradiktornosti. Po pitanju domaćih autora i volje za rad (i produktivnosti) istih komotno se može reći da su na trećem mestu, iza Srbije i Hrvatske. Međutim, po pitanju prostora na domaćem terenu za kvalitetan – i kvalitetno predstavljen – makedonski strip, gle čuda, „više sile“ nemaju sluha. Case in point, izdanje „Besmrtni“ izdavačke kuće „Strip Kvadrat“. Kada sam nabavio ovaj strip-album autora Dima Ivanova, odnosno Dimana, primetio sam da je rađen u mekom povezu, i da je otprilike poslednja trećina stripa crno-bela, dok je sve resto u boji. Vožd izdavačke kuće Nikola Temkov mi je pomenuo da je to jedini kompromis do kojeg su mogli da dođu; on je ciljao da strip bude tvrdokoričen i u punom koloru. Ovo nije prvi album Dimana koji je izašao u Makedoniji. Štaviše, nije ni prvi koji je izašao iz „Strip Kvadrata“; „Vojdan“ je imao tu čast ranije, a on je bio tvrdokoričen (crno-beo, ali tvrdokoričen). Međutim, ni kolor nije ispao kako treba. Nije mali broj strana gde je boja razlivena, kao da je štampano šezdesetih na jako lošoj kopirki.
Normalno mi ne bi smetao povez stripa. Neki od najlepših stripova su oni gde se papir izlizao, gde su korice maltene otpale, gde se kupusaju i gde se stranice mešaju, a vi se živcirate dok ih sastavite kako valja. Međutim ovde mi jeste zasmetalo, mahom zato što je reč o kapitalnom delu koje, ako je naslov neki indikator, treba da stoji za vjeki vjekov. Kapitalno delo neprikosnovenog doajena makedonskog stripa.
Dime Ivanov, poznatiji kao Dimano, rođen je u Negotinu 1946. godine. Dakle, generacijski je znatno mlađi od drugih legendi jugoslovenskog stripa, poput Andrije Maurovića ili Đorđa Lobačeva. Međutim, godine nisu merilo kvaliteta. Kvalitet je merilo sam po sebi. A kvalitet Dimanovih crteža je onakav kakav ne ostavlja ravnodušnim. Čitao sam svojevremeno intervju sa Aleksandrom Sotirovskim za neki matori broj „Strip Pressinga“, koji je rekao da je, neobavešten, mlad i bahat, otpisao Dimana kao nekog čiču koji se tu i tamo razume u strip, sve dok mu nije ušetao u atelje i ostao raspamećen i spušten na zemlju. A svako ko zna kvalitet Aleksandra Sotirovskog može da zamisli koje su indicije te i takve reakcije. Dimano je sila prirode. I da, znam da je ova fraza izlizana (i sam sam je koristio ad nauseam u mnoštvu ranijih tekstova), ali ne postoji drugi način da se opiše veština ovog majstora. Dimano je uspešno baratao i realističnim i humorističnim stilom, iako je svoj pečat dao pretežno u prethodnom. Poput većine jugoslovenskih autora iz tog perioda, Dimano se bavio istorijskim temama, a jedna od njemu omiljenih, sudeći po „Besmrtnima“, je Ilindanski ustanak, nesumnjivo jedan od najvećih događaja moderne makedonske istorije. Od osam stripova koji sačinjavaju album, njih čak sedam je smešteno u ovaj period.
Prvi, možda najdirljiviji, je rađen po narodnoj legendi iz rodnog mesta Dimana. Strip se zove „Vojšana“ i govori o tragičnoj priči mlade Makedonke i njene veze sa lokalnim turskim velikašem. Maltene od početka do kraja nema pozitivne tačke u ovom stripu – slovensko stanovništvo pati, Turci muče i ganjaju, ljubav između muškarca i žene različitih kultura ne završava kako treba, jedini sin oboje strada, i na kraju, kao na krajevima svih tragedija, nema preživelih.
Priču „Dobrovoljno u smrt“ je Dimano radio po scenariju jednog od svojih najčešćih saradnika, Ilije Jordanovskog (koji je u sklopu ovog albuma pisao i „Pitu Guli“), dok je sve ostale pisao sam. Priča je o istorijskom događaju i tiče se Gemidžija, odnosno solunskih bombaša. Iako je apsolutno svaki od likova postojao u stvarnom životu, Jordanovski i Dimano su ih prikazali poetski i romantičarski, kako valja i trebuje za narodne junake. Ova praksa će se ponoviti i u stripovima koji slede. Bombaši su ovde prikazani kao organizovani, uhodani, ali i kao dobri improvizatori. Naravno, ne uspevaju u potpunosti da postignu šta su hteli, ali je njihova poruka poslata, a legenda rođena.
„Revolucionarna tvrdoća“ se, pak, dotiče prilično interesantne teme za ono doba u stripu – ulogu žena u ratovima. Dve glavne akterke, kurirke Cena i Mara, krijumčare oružje putem magarećeg samara, ali ih hvataju i hapse Turci. Iako podležu teškim mukama, dve mlade dame ne otkrivaju ništa što bi kompromitovalo ustanike, te nakon nekog vremena ih Turci puštaju na slobodu. Izdržljivost ovih cura je za primer, no o tome više nešto kasnije.
Sledi niz stripova koji za cilj ima glorifikaciju narodnih junaka i njihove epske pogibije. Redom, to su „Vele Markov“, „Pitu Guli“, „Drama u Kadinom Selu“ i „Podvig nad smrću“. Četiri čoveka o kojima je reč su Vele Markov, Pitu Guli, Metodija Patčev i Leonid Jankov, svi do reda vojvode i ustanici tokom Ilindanskog ustanka. Naravno, svako od njih će život izgubiti na drugačiji način, pod drugačijim okolnostima, i skoro svaki će dobiti tretman u vidu narodne poezije, ali su daleko od istih. Markov, recimo, gine maltene na sredini sopstvenog stripa, te njegovi saborci preuzimaju primat u drugoj polovini. Pitu Guli je predstavljen kao potpuno realizovana ličnost, od detinjstva do kobnog trenutka skončavanja. Već od „Drame u Kadinom Selu“ se provlači novi motiv – samoubistvo vojnika. Naravno, ova samoubistva su strateške i pomalo etičke prirode, jer nijedan od samoubijenih nije želeo ni da se preda Turcima, ni da primi metak od njih. Ovo se pogotovo vidi u „Podvigu“, kada Leonid Jankov uspeva sa samo dvojicom kolega da stanji turski buljuk vojske od bezmalo tri hiljade duša, a onda sam sebi oduzima život poslednjim metkom, u epskoj pozi kada oroz okida nožnim palcem.
„Drama“ i „Podvig“, pored toga što su potegli taj trend samoubistva, su takođe i dva od tri stripa u ovoj kolekciji koja su ostala crno-bela. Treći, ujedno i strip koji zatvara album, koji je takođe samoubistvo pretvorio u sredstvo za besmrtnost, jeste „Bitka na Nožu“. Jedan planinski vrh, malo više od pedesetak Makedonaca, otprilike opet tri hiljade Turaka, pucnjava, malo ljubavi, malo zezanja među vojnicima, a onda borba bukvalno na krv i nož. Kao i u „Podvigu“, i ovde je junaštvo pobunjenika toliko veliko da nadležni turski komandant naređuje da im se oda počast, kao ljudima koji nisu hteli da se predaju iako nije bilo teoretske šanse za pobedom.
I ovde treba stati i diskutovati naslov. Zašto „Besmrtni“? Pa, odgovor deluje prosto. „Zato što, kao prvo, imortalizovan je Dime Ivanov u štampanoj, kvalitetnoj (manje-više) formi kakvu zaslužuje, a kao drugo, zato što su osobe koje su akteri u stripovima ostale besmrtne svojim akcijama“. I oba ova zaključka donekle imaju smisla. Ali tu je još nečeg. Tu nije govor o besmrtnosti ljudi, već više o besmrtnosti ljudskosti. Reakcija čitaoca na Vojšaninu sudbinu je ona koju podjednako dele i ona i njen turski ljubavnik, te ona osoba koja je prvi put prepričala ovu legendu pre toliko vekova, te oni koji su je slušali, te sam autor ovog stripa, i na kraju i sami čitaoci. Žrtve Gulija, Markova i ostalih ostavljaju utisak, ali reakcije ljudi na njih udaraju jače. Ono o čemu Dimano piše i crta je univerzalno, iako ima vrlo očit lokalni karakter. Cilj da glorifikuje ove junake ispada sekundaran, iako vrlo bitan. Primarno je ono što vas štulji u stomaku dok ovo čitate, ono što odbija da vas napusti i što vam kaže „ovo, ovo je to kod ljudi što moraš da zavoliš; ovo drugo, pak, ovo drugo moraš po svaku cenu da izbegneš“.
Mučenje Mare i Cene je tortura za gledanje, iako nije krvavo ili detaljno. Ubistvo Vojšaninog sina obara sa stolice. Ekstremi do kojih vojnici idu u bici na Nožu vam pomalo mešaju crevca. A znate da je tako zato što ste slično reagovali i u drugom medijumu, u drugoj priči sa drugim akterima, ali sa sličnom, ako ne i istom pričom, i sa istim turobnim krajem.
Dimano je i pre „Besmrtnih“ sebi odavno obezbedio besmrtnost. Ovo je njegov način da istu obezbedi onome što svako od nas pokatkad pomalo zaboravlja.
