Piše: MUHAREM BAZDULJ
Jedan od filmova koji je nesumnjivo obeležio poslednju deceniju prošlog veka bila je „Vrelina“ Majkla Mena iz 1995. To je jedan od onih retkih filmova za koje se već u prvim mesecima posle premijere moglo predvideti da će biti klasik.
Više od četvrt veka kasnije, Majkl Men – uz pomoć Meg Gardiner – javnosti je ponudio nastavak, ali ne kao film, već kao roman. Knjiga je objavljena prošle nedelje, tačnije 9. avgusta. Ispostavlja se da je „Vrelina 2“ bolja nego što bi se i najoptimističniji fan mogao nadati. I mada nema sumnje da će nestrpljivi ovdašnji čitaoci sa makar bazičnim znanjem engleskog jezika požuriti da pročitaju original, ovo je takođe naslov kod koga vredi pretpostaviti da bi se svakom ovdašnjem izdavaču isplatilo da što pre objavi prevod.
To je jedno od zapravo večnih estetskih i estetičkih pitanja: Koliko su naši privatni umetnički kanoni generacijski uslovljeni? Da li su nam najdraže knjige, filmovi i muzički albumi oni koje smo čitali, gledali i slušali u ključnim, kako se to kaže, formativnim godinama? I može li se percepcija umetnosti uopšte ozbiljno razmatrati ako se taj faktor ne uzme u obzir?
Kad god bih, čini mi se, nabrajao deset-petnaest svojih omiljenih filmova, na tom spisku bi se uvek našlo mesta za „Vrelinu“ Majkla Mena. Gledao sam taj film najmanje pet ili šest puta, a prvo gledanje mi je sa svim svojim okolnostima ostalo nepovratno urezano u memoriju. Bila je 1996. godina, neposredno nakon rata, a film sam gledao sa sestrom, u sarajevskom Kinu „Bosna“, onom istom što je predratno opevano u pesmi Zabranjenog pušenja kad se još zvalo Kino „Prvi maj“. Bila je neka matineja, čini mi se od 11.30, a u dvorani sveukupno nije bilo više od deset ljudi. I pamtim kako nas je film uvukao u sebe i kako je bioskopski mrak delovao hipnotično da je izlazak u sunčan i sparni sarajevski dan delovao kao prelazak u neki drugi svet.
Kriminalistički film u kojem nema crno-bele podele na dobre i loše momke, kriminalistički film u kojem se gotovo podjednako identifikuješ sa šefom bande i šefom policije, dvojcem najboljih neprijatelja, gde je od početka jasno da će jedan morati ubiti drugoga, a njih dvojicu igraju glumci koje u tom trenutku ne možemo ni zamisliti, a da se ne setimo, da je jedan glumio mladog Vita Korleonea, a drugi njegovog sina Majkla, kriminalistički film u kojem su svi protagonisti, čak i oni sasvim epizodni, punokrvni, realistični i pamtljivi.
Posthumni nastavak
I mada su akcione scene i uzbudljive i veličanstveno uverljivo snimljene, vrhunci filma su praktično kamerni: prvi razgovor Nila (Robert De Niro) i Idi (Ejmi Breneman), situacija u kojoj Šarlin (Ešli Džad) jednim pokretom ruke daje Krisu (Val Kilmer) do znanja da mu je policija spremila zamku i, naravno, kao srce filma: susret i razgovor Nila i Vinsenta (Al Paćino), gde dva čoveka koji se prvi put susreću razgovaraju ne kao stranci u vozu, nego kao braća po oružju kojima je sudbina odredila da se nađu na suprotnim stranama.
Na kraju „Vreline“, glavni junak je mrtav. To je po pravilu znak da taj film neće imati nastavak, koliko god uspešan da bude. Doduše, pre četiri-pet godina, svetskim medijima se proširila priča da Ridli Skot snima nastavak „Gladijatora“, a da scenario za „Gladijatora 2″ piše niko drugi do – Nik Kejv. Za taj posao ga je kastingovao Rasel Krou, koji u „Gladijatoru“ igra naslovnu ulogu, Kejvov zemljak koji je znao da se ovom film jako dopao.
Anegdota kaže da je Krou pozvao Kejva telefonom i rekao mu kako, eto, on i Skot planiraju nastavak „Gladijatora“ i zanima ih da li bi on radio na scenariju. Kejv se zbunio i pitao Kroua, da li je ideja da u nastavku on ponovo igra istog lika. Nakon što je Krou potvrdio, Kejv mu je rekao: „Ispravi me ako grešim, ali koliko se ja sećam – tvoj lik na kraju filma umre“. Krou je duboko udahnuo i rekao nešto što bi se moglo prevesti sa: „Jebiga“. Bilo kako bilo, Kejv je svakako bio idealan izbor za scenario koji ne treba da sledi nikakvu unapred određenu logiku. On je zamislio da se „Gladijator 2″ dešava u – zagrobnom svetu?!
Pre i posle
Majkl Men, srećom, nije imao nameru da u romanu „Vrelina 2″ (objavljenom 27 godina nakon filma, 9. avgusta 2022, izdavač „Vilijam Morou“; 480 stranica) beži od žanrovskih konvencija i ovog sveta. Nije, međutim, takođe želeo da u književnom nastavku kinematografskog ostvarenja uopšte ne bude Nila Mekolija. Stoga je „Vrelina 2″, filmskim jezikom govoreći, istovremeno i prikvel i sekvil originalne „Vreline“. U tom smislu podseća na „Kuma 2″, već pominjani film koji je pre „Vreline“ spojio De Nira i Paćina.
Radnja filma zbivala se u godini u kojoj je film premijerno prikazan: 1995, dakle. Ona je vrlo vešto i vrlo koncizno prepričana u kratkom prologu „Vreline 2″. U tom smislu je moguće, makar teoretski, čitati i voleti „Vrelinu 2″ čak i za one koji film nisu gledali, mada je teško zamisliti zašto film ne bi pogledali.
Mnogi čitaoci će sigurno pre čitanja „Vreline 2″, ponovo pogledati film da se prisete likova. Onima, međutim, koji film dobro pamte, prolog će odlično poslužiti i kao podsećanje i kao svojevrsna demonstracija spisateljske sile, veštine da se na jako malom prostoru prepriča podugačak film, a da to istovremeno savršeno funkcioniše kao prolog romana koji je nastavak filma.
U prvom delu „Vreline 2″ odmah nakon prologa, kao da gledamo neposredni nastavak filma. Kao da je „Vrelina“ bila prva epizoda televizijske serije, pa se radnja hronološki direktno nastavlja za poslednje scene.
Vraćamo se, dakle, u noć Mekolijeve smrti i pratimo nastavak policijske istrage za Krisom Šiherlisom (u filmu ga glumi Val Kilmer), jedinim preživelim članom Mekolijeve „ekipe“. Pratimo takođe i nastavak Šiherlisovog bega. Pošto je u filmu bio privilegovani Mekolijev „sajdkik“, logično je da u nastavku Kris preuzme „prvu violinu“.
Ne bi ovaj roman, međutim, bio toliko dobar da je fokusiran isključivo na Krisa. Jer kad se radnja vrati na 1988. godinu, pratimo paralelno upoznavanje i početak romanse Krisa i Šarlin, kao i dve velike akcije Mekolijeve bande, akcije kroz koje se zapravo prvi put prepliću životi Vinsenta Hane i Nila Mekolija, a da ni oni u to vreme nisu ni svesni toga.
Podsvesni kasting
Ne želim ovde da „spojlujem“ zaplet, ali vredi reći da Men (uz pomoć Meg Gardiner) kreira još jednog raskošno odvratnog negativca koji će i Mekoliju i Hani biti neprijatelj. Dve deonice romana smeštene u 1988. godinu nam pojašnjavaju zašto je Nil iz filma takav kakav jeste, zašto više voli da bude sâm i zašto za njega samoća ne znači usamljenost. Takođe, pomažu nam da se jače vežemo za Krisa koga pratimo i u deonicama koje se događaju od 1996. do 2000, od Paragvaja preko Los Anđelesa do Singapura. U Los Anđelesu 2000. tu je ponovo i Vinsent Hana.
Fan „Vreline“ čitajući „Vrelinu 2″ ima neobično duhovno iskustvo: Krisa zamišlja u liku Vala Kilmera, Šarlin u liku Ešli Džad, Mekolija u liku Roberta De Nira, Vinsenta Hanu u liku Ala Paćina i tako dalje, međutim, u „Vrelini 2″ se pojavljaju važni i sjajno karakterisani likovi kojih u filmu nema, pa ih čitalac najpre zamišlja kako se književni likovi i inače zamišljaju, bez vrlo direktnog „ovaploćenja“ u konkretnu stvarnu osobu, ali onda se, u susretu sa likovima koje nužno zamišlja kao konkretne glumce, u podsvesti počne ponašati kao kasting menadžer pa Anu Liju stane zamišljati kao, recimo, Guan Sjaotong, dok kao Otisa Vardela može da zamisli, primera radi, Stivena Dorfa.
Kad smo kod kastinga, zanimljivo je da je Men odabrao upravo Meg Gardiner kao koautora, odnosno koautorku. Makar kod nas, koliko mi je poznato, dosad uopšte nije prevođena, Meg Gardiner spada među bolje žanrovske pisce koji su se u Americi pojavili u poslednjih dvadesetak godina. Mada imaju pomalo „štrebersku“ strukturu, u njenim romanima ima stilske veštine kakva nije karakteristična za puke „krimi-zanatlije“. Ona je takođe dokazano vešta u stvaranju osebujenih ženskih likova, tako da se može reći da je u tom smislu „proširila područje borbe“ u odnosu na „Vrelinu“. Kompleksnih ženskih likova ovde je definitivno više nego u filmu, a i junakinjama koje smo iz filma znali, poput Šarlin, dodati su novi karakterni valeri.
Ekranizacija
U poslednje vreme – i globalno i lokalno – skoro da je postalo moda da se filmski režiseri okušaju kao romansijeri. Goran Marković je, primera radi, napisao „Beogradski trio“, roman o Lorensu Darelu, kad mu se iz razloga komplikovane i skupe produkcije izjalovila ideja o filmu ili seriji po sličnom predlošku. Kventin Tarantino je najpre snimio film „Bilo jednom u Holivudu“ da bi posle objavio istoimeni roman koji nipošto nije puko tekstualizovanje filma, nego je šira i slojevitija proza. A već decenijama se svakako kad god se pojavi uzbudljiv roman priziva njegova ekranizacija.
Šta će u tom smislu biti sa ovakvim romanom koji potpisuje vrhunski režiser? Majkl Men ne krije da je namerio da snimi film „Vrelina 2″. Insistira na tome da ovaj roman vidi kao film, a ne kao seriju. Iako je knjiga opširna i pokriva puno događaja kroz jako dug vremenski period, Men nema dilema: „Vrelina 2″ može biti samo film.
Postoje često kafanske i kuloarske rasprave da li je nekad film bolji od knjige na kojoj je baziran ili je knjiga nužno bolja. I mada se ovde može naslućivati da je Men pisao roman unapred razmišljajući o filmovanju, već se može reći: ako film bude bolji od romana, dobićemo još jedno remek-delo. Nastavci po kvalitetu teško mogu da se mere sa prvim filmom, onim čiji je uspeh zapravo i generisao nastavak. Više puta navedeni „Kum 2″ više je izuzetak koji potvrđuje pravilo. „Vrelina 2″ mogla bi možda biti još jedan izuzetak.
I još jednu stvar valja reći. Ko god je pre četvrt veka pogledao „Vrelinu“ teško da je mogao pomisliti da tu ima prostora i materijala za nastavak. Posve je suprotan utisak nakon čitanja „Vreline 2″. Na dva-tri mesta se nastavak praktično priziva. Kao što neki ljudi prave kuće s ravnim krovom jer već unapred planiraju nadzidavanje, tako na kraju „Vreline 2″ imamo pripovedne grane maltene pripremljene za kalemljenje, za nastavak priče kroz „Vrelinu 3″. Bilo kako bilo, ako je bude, neće se čekati četvrt veka, nego mnogo kraće.
Izvor: rts.rs
