Kucaj prije nego što uđeš,
tajna su vrata podzemnih voda.
Kucaj prije nego što uđeš u njenu sobu, jer
tajna su vrata podzemnih voda.
(Branimir Džoni Štulić: Vrata podzemnih voda)
1.
Sve je počelo onog vrelog junskog popodneva kada smo Žabac, Šekspir i ja ostali bukvalno bez ijednog prebijenog cvonjka u džepu, što je za nas, koji nismo na to naučili, bilo ravno tragediji. Nas, prokurčeni šupljoglavi trio La Kampanela, što nam je, vrag će ga znati zašto, u jednom naročito ushićenom trenutku, kao da imamo nekakve muzikantske pretenzije, prilepio moj večito narogušeni otac, pa nas otad u stopu prati i, kako stvari stoje, ostaće nam za uspomenu i dugo sećanje za vekove vekova.
Gde baš sad da budemo švorc? – šizeli smo iz sve snage. – Baš sad kada je kraj školske godine i kada nam se ludački ide u bioskop da gledamo Mi nismo anđeli sa Nikolom Kojom, Zoranom Cvijanovićem i Brankom Katić u glavnim ulogama?
To je i poslednji kulov u gradu već odgledao, ali mi volimo da se pravimo pametni, mi smo, kao i obično, čekali da prođu gužve pa da onda opušteno ušetamo u bioskop kao oslobodioci. A sad, kao u inat, nemamo ni prebijene banke.
A, navraga, gde god promolimo nosine, u školi i u kraju naročito, svi prosipaju fore iz filma kao iz rukava i smeju se kao blesavi, a mi, pošto nam nema druge, ćutimo i slušamo i sležemo ramenima kao poslednje budale. Kao da nam piše na čelu kakvi smo zvekani ispali, pa nas namerno svi zezaju u zdrav mozak ko može više. Samo što nas još ne pitaju: „Hoćete još?“
Jaka stvar otići u bioskop.
Smešno, čoveče – šta drugo da konstatujem.
Nije sramota nemati novac, u svetu kakav nam je dat, kao što su nam dati i nos i oči, i darovi bližih i daljih predaka koje nosimo u genima, imati i nemati je relativna stvar, danas imaš, sutra nemaš, danas imaš malo manje, sutra imaš još manje, prekosutra imaš koliko da ne crkneš gladan, ponekad imaš i za štek, i tako to, sve u krug.
Sramota je biti nepošten, sramota je biti kvarnić, sramota je varati ljude i činiti zlo, tako su nas od malena učili i u kući i u školi i mi smo to baš onako dobro utuvili u glavu kao Oče naš i držali se toga kao pijan plota. Nismo pravili nikakva sranja, kakva obično prave derani našeg uzrasta, u smislu da posle imamo problem sa sopstvenom savešću, ili, ne daj bože, sa zakonom.
Ali kada imaš osamnaest godina, fućka ti se za sve. Ne znaš ni ko ti glavu nosi a kamoli nešto drugo, a, pri tom još i misliš da si faca i po, niko lepši od tebe, niko od tebe pametniji, niko važniji; svašta ti se mota po glavi kao da te je neko urekao, ne pitaš za cenu i na sve pristaješ; krv vri u tebi dvadeset šest sati dnevno, i kad spavaš jednako kao i kada si budan, onda sve to što veruješ da si utuvio u svoju glavudžu pada u vodu i slepo se držiš samo onoga što si tog trenutka naumio kao da neko drugi gospodari tobom uz tvoje dopuštenje. A naumio si, primerice, da ideš u bioskop da gledaš Mi nismo anđeli i nema te sile koja će te od toga odvratiti – kakva sramota, kakvi bakrači! – neće, pa taman se čitav svet izvrnuo naopako pred tvojim sluđenim očima.
Još da zlo bude veće, sva trojica smo bili pod kaznom. Surovim roditeljskim zakidanjem na džeparcu što je milion puta grđe od svakih batina. Jerbo upravo smo sva trojica bili dobili ukor razrednog starešine zbog neopravdanih izostanaka. Svakog proleća sa nama je bila ista pesma: bežali bismo sa časova i kada je trebalo i kada nije trebalo, bilo je dovoljno da neko od nas proviri kroz prozor sa hodnika ili iz učionice i ugleda napolju koga već treba, i znalo se šta sledi.
Da se sad pojavimo roditeljima na oči sa pričom da nam se ide u bioskop, evo moje glave ako nam ne bi bila produžena kazna za još nedelju dana u najboljem slučaju, a pride još fasujemo i par šljaga koliko da nam slična glupost sledećih sto godina ne padne na pamet. A onaj moj prdonja Obrad ima takvu ručerdu, bože sačuvaj, kao da je kovač a ne mastiljara. Ako me dohvati iza ušiju, imaću bioskop u glavi dva dana najmanje, vrteću kaubojce i neme burleske dok se ne upiškim od sreće.
Morali smo, dakle, da se oslonimo na vlastite snage. Use i u svoje kljuse, što se kaže. Da smislimo nešto, manje ili više pametno. Bilo šta samo da što pre dođemo do mani mani. Mi nismo anđeli igra još dva-tri dana a posle toga jok, tako je pisalo u novinama.
Sedeli smo na klupici ispred moje zgrade i dumali šta ćemo i kako ćemo. Svako je imao neku ideju, ali sve su jednako bile glupe da gluplje ne mogu biti pa je na kraju aklamacijom, dakle jednoglasno, prihvaćeno ono što je pametni ja bio predložio. Ako je to bilo najbolje što su naše vijuge mogle da iznesu na svetlost dana, onda možete misliti kakve su tek bile one ostale nazovi ideje, slava im.
Imao sam u glavi, takoreći, gotov plan, i izložio sam ga što sam razboritije mogao.
Onomad sam na početku Ugrinovačke slučajno primetio nešto što bi nas moglo zanimati, kažem im ja. Švrljao sam tuda sa malom Aleksandrom iz trećeg tri.
– I besomučno joj se upucavao po ko zna koji put već, jel’ to hoćeš da nam kažeš? – na to će Žabac i zasmeja se onda budalasto kako on to već ume, kao da je rekao bog zna šta pametno.
– Ne prekidaj me, konju! – odbrusim mu, koliko da mu ne ostanem dužan, pa onda nastavim:
– I kod onog autobuskog stajališta odakle se skreće ka novom tržnjaku, znate onom gde ima i prodavnica ploča.
– Nosača zvuka!
– Ok, nosača zvuka, ako tako hoćete, dakle tu sam uočio jednu otmenu, poveću dvospratnicu malo povučenu od ulice, sa upadljivo lepim i brižljivo uređenim vrtom. Ništa neobično, reći ćete, u Zemunu stvarno nema šta nema, ali sad evo imamo i DOM MOLITVE!
Otkud se tu stvorio, stvarno pojma nemam, a nije ni važno.
– Šta je? Šta se krstite? Spolja gledano to zdanje nije ni nalik na crkvu, još manje na manastir, a, kažem vam, ipak je reč o bogomolji.
S čela ima veliki krst prilepljen za fasadu, koji svetli noću i vidi se izdaleka, a iznad njega velikim neonskim slovima pisalo je: «H.Z.I.S.» (Hrišćanska zajednica Isusovog srca).
Evo još jedne od onih novokomponovanih sekti što praktikuju da idu od vrata do vrata reklamirajući boga, kao da je bog nova marka paste za zube ili aranžman na Tasosu, ili, naopako, politička stranka – pomislio sam to i onda ugledao plakat koji beše stajao na kapiji: pisalo je da ljubazno pozivaju sve zainteresovane da čuju iskonsku nepatvorenu reč Božju pravo iz Isusovog srca, da dođu u četvrtak u šest popodne na tribinu O duhovnosti danas u svetlu Isusovog učenja.
ULAZ JE SLOBODAN – pisalo je debelim slovima, a svi posetioci dobiće na poklon Bibliju, fototipsko izdanje sa kožnim povezom.
– E, to da se dobija Biblija za dž., dripci jedni – kažem im ja na kraju – u tome je vic, zato vam sve ovo govorim.
Ideja je bila da odemo tamo i da iskuliramo tih sat, najviše sat i po, a onda da trknemo do Zemunskog keja, tamo ćemo kod preprodavaca knjiga da utopimo biblije kô od šale, i eto nam lova za bioskop.
Potrefilo se ne može biti bolje, bio je baš četvrtak, pre podne smo imali nastavu i stvarno nismo imali pametnija posla, zašto onda da ne okušamo sreću? Neće nam pasti kruna s glave ako odslušamo tamo neko dosadno predavanje; kao da je ono što slušamo u školi zabavnije, ovde bar neće da nas propituju i da nam dele ocene. Tu smo, a kao da nismo tu.
Žabac se onda prisetio da je nedavno video da je jedan čilager od preprodavaca na keju dobio čitavih dvesta dindži za neku raskupusanu knjižurdu, biće da se radilo baš o Bibliji. I nikakvih nedoumica više nije bilo, trebalo je preći sa reči na dela.
Požurili smo iz istih stopa da ne okasnimo. Tri stanice busom, onako apa-drapa, nije bilo vremena za presvalačenje i doterivanje. I, na svu sreću, stigosmo tamo pred sâm početak tribine.
Nevelika sala Molitvenog doma, u kojoj je bilo mesta za najviše tridesetak duša, bila je poluprazna. Stidljivo smo se ušunjali i seli u treći red, bliže vratima za svaki slučaj. Niko od nas trojice nikada nije bio na ovakvom mestu, ni u crkvu nismo išli, osim, što se kaže, pod moranje, ako je krštenje ili eventualno venčanje nekoga iz bliže familije u pitanju. Mogu misliti kako smo tamo zbunjeno izgledali i na šta su nam ličile vesele face.
Tribina je počela zajedničkom molitvom. Svi su mrmljali nešto sebi u bradu pa smo i mi. Ne lezi vraže, u našem vidnom polju ne beše jednog đavoljeg popa, nikoga, dakle, u svešteničkoj odori ni za lek. Ovde nešto debelo nije u redu!
Ovde nisu čista posla – pomislio sam.
Nikako se to nije uklapalo u moju šturu predstavu o lučonošama Isusovog učenja.
Onda je uzeo reč i poželeo nam dobrodošlicu mali smešni čovečuljak, Deni de Vito glavom i bradom, možda samo malo stariji. Iskulirasmo ga svi koliko nas je tamo bilo. Potom nam se obratila jedna ozbiljna dama, figurom i likom nalik na Katrin Denev, u kombinaciji sa okicama Meril Strip. Ona nam je ljubazno predstavila goste, učesnike tribine, trojicu njih sa do zla boga komplikovanim i, nama potpuno neobaveštenim o tim stvarima, krajnje nerazumljivim titulama, položajima i zvanjima. Potom jedan od ovih ustade i nakašlja se, usledila je potom beseda bez kraja i konca, svakakve trice i kučine o padu u greh, iskupljenju i pokajanju ljudskog roda, i slava Tebi o Bože po hiljadu i jedan put, pa se onda na njegove hvalospeve Gospodu nadovezaše i ostali pa i oni navališe da sipaju tirade o Hristu spasitelju i izbavitelju kao iz rukava, kao da ih je sve jedna majka rodila.
Smor do smora, šta da kažem, ne zna se koji je grđi. Upinjali su se iz petnih žila da zasene jedan drugog tobožnjim spoznajama i prozrenjem najviših istina i tajni ovoga i onoga sveta, časteći nas kanonadama mudroserina i citatima iz svih mogućih i nemogućih svetih knjiga. Pritom, delili su nam svoje blesave osmehe kao da bez te blagodati od Hristovog učenja ne bi bilo ništa.
Tako nam i treba kad nismo mogli da smislimo ništa pametnije!
Znao sam šta će ovi moji da mi kažu, kao da sam im čitao misli.
– Pravi popovi su sto puta bolji od ovih – došapnuo mi je Šekspir – Ne dave ni blizu kao ovi.
Švrljao sam pogledom po sali, da nekako ubijem dosadu, šta ću drugo – i onda me je najednom udario grom.
Ona se pre par meseci doselila u naš kraj. Živela je u zgradi preko puta tržnjaka, i na tom potezu sam je više puta sreo, odnosno video u prolazu. Niko od nas je nije poznavao, nismo znali ni kako se zove ni odakle je došla, a svi smo se ložili na nju kao budale, od prvog dana kada se pojavila. Kako i ne bi? Izgledala je vraški lepo, kao otelotvoreni anđeo ljubavi. Sa onim dugim vižljastim nogama i đavolski drskim držanjem, i bljeskom njenih krupnih nasmejanih očiju, sve nas je očarala. Njene grudi su tako lepo podrhtavale ispod onih tananih majica, košuljica i haljinica koje su joj stajale kao salivene, izazovno, kao da traže nevolju.
Kad god bi mi se našla u vidnom polju, podišli bi me žmarci i pena bi mi pošla na usta, da ne kažem nešto drugo. Mogla je imati dvadest, najviše dvadeset jednu-dve godine.
Čarobna, nestvarna, neodoljiva i neuhvatljiva, tako sam je ja doživeo. Maštao sam o njoj. Zamišljao je obnaženu. Video sebe u ulozi Tiće Arsića koji u onoj limunadi od filma spasava Nedu Arnerić od napasnika, a posle smo se moja Neda i ja skrasili jedno na drugom baš kao i njih dvoje, samo što je naš film bio kudikamo lepši i uzbudljiviji. Sve je vrcalo od strasti, hirova puti, sladostrašća i požude (i ne bi bilo preporučljivo za gledanje za mlađe od jedno šesnaest leta).
Ugledao sam je u petom redu. Bila je sa nekim tipom nešto starijim od nas, i po njegovoj tupavoj faci i još grđem pogledu, zaključio sam da je i on ovde pao sa Marsa isto kao i mi, samo što ga je za razliku od nas, ovde dočekalo lice ovog anđela u vragolastom ženskom obličju.
Stalno sam se okretao u njihovom pravcu i piljio u nju kao hipnotisan. U jednom trenutku su nam se pogledi sreli i ona mi se osmehnula tako toplo i nežno da sam se u momentu preznojio od ushićenja. Onda sam odbrojao do sto i okrenuo se ponovo, dočekao me je isti onaj osmeh iz njenih prelepih očiju. Šlic mi je onda najednom postao tesan i ja više nisam znao šta da radim. Bilo mi je došlo da poludim od miline – tu, na licu mesta da se obeznanim pa kud puklo da puklo.
I stvarno, taj njen zov bio je jači od mene – okrenuo sam se ponovo i opet se ponovilo isto, s tim što mi je onda srce najednom ludački zalupalo i došlo je do eksplozije u mojim pantalonama. Na svu sreću niko ništa nije primetio. Ali opasnost mi je i dalje visila nad glavom: bukvalno sam premro od straha da se ne pojavi fleka na nezgodnom mestu.
Šta ću onda, bio bi to blam veka – prolazilo mi je kroz glavu.
Ali, blagosloven da si, Gospode, ipak nije. Pa sam, jedva dočekavši da one sveznalice za govornicom konačno zavežu, ako ima Boga, a ima, pokazalo se, i ja, na kraju, stao u red između Žapca i Šekspira da dobijem zasluženu nagradu za strpljenje u vidu Biblije.
Bez stida i srama zbog onog malopređašnjeg incidenta u gaćama, na šta se svakako ne može biti ponosan čak i ako imaš osamnaest godina i koji mesec više, jerbo ipak si u nekakvom hramu Božjem gde se takve stvari ne rade, premda se propoveda da treba ljubiti bližnjeg svog čak i više nego samoga sebe. Meni je ona tamo, naša zelenooka komšinica, u tom trenutku bila najbliža, najbliskija, hoću reći, pa smo se, eto, poljubili očima, a to u mom slučaju, pošto me je takvog majka rodila, nije moglo da prođe bez posledica. To bi bilo moje opravdanje, kakvo takvo.
Sudite mi, ako mislite da treba! Prikujte me za stub srama! Obesite me za prvu banderu! Ili me iz ovih stopa vodite pravo na Golgotu, svinje malograđanske licemerne! – kuražio sam sebe da tako treba odbrusiti svakome, ko god bi se usudio da me prozove zbog mog, malopređašnjeg, nedoličnog ponašanja; no, na svu sreću, za tim nije bilo potrebe.
Bogme sam je pošteno zaslužio (Bibliju, razume se, ne fleku na nezgodnom mestu!) – rekoh sebi kada mi ju je, po završetku tribine, dostojanstveno uručila ona Katrin Denev (sa okicama Meril Srip), rekavši mi:
– Dođite nam opet.
– Hoću, gospođo, svakako – klimnuo sam glavom i odgovorio joj.
Kako da neću – mislio sam se. – Gospođo draga, hoćete vi da držite kod mene situaciju pod kontrolom? Ako me komšinica opet zaludi onim svojim jebozovnim okicama, ništa ne garantujem, vrlo je verovatno da će opet da se probudi ovaj moj đavolak, bićemo onda u žešćem problemu? Ako opet eksplodira, tu, gde mu mesto nije, biće to na vašu dušu…
Kada smo nas trojica izašli napolje, stadosmo na čas. Šekspir je imao ideju kako da preprečimo i da brzom brzinom izbijemo do keja, a da ne čekamo bus – ali ona moja zelenooka fam fatal opet se nacrtala u mom vidokrugu.
I dalje je bila sa onim srećnim klipetom. Nešto mu je govorila, rekao bih u poverenju, i ja u magnovenju opet uhvatih njen pogled. Činilo mi se kao da je znala šta mi se ono dogodilo, pa mi se sad izvinjava. U trenutku mi je došlo bezmalo da zaplačem od stida. Smeškala mi se, lepo sam to video. Kao da hoće da me ohrabri, ali ne znam zašto. Nju kao da je to zabavljalo, da očijukamo tamo, kao da smo u vezi a da to niko ne zna, niko, pa ni mi sami.
Šta se ovo dešava? – pitao sam se. – Mora da je ona neko prilično šašavo stvorenje, kako to drugačije da objasnim? Da li je ona uopšte od ovog sveta, zapravo? Ili je, može biti, neka utvara koju je sâm vrag poslao ovamo da mi radi o glavi? Kažu da ima takvih đavolica koje žive i tamo i ovamo, čas u jednom čas u drugom vilajetu, samo kad pređu kod nas uzmu obličje anđela i onda kuku ti je tebi ako se nafrkeste da ti uzmu skalp. Zbog takvih se ostaje bez glave; zbog takvih se baca pod noge kraljevsko dostojanstvo, započinju ratovi u kojima stradaju i vini i nevini…
No, dok sam se ja opasuljio, nje nestade. Na svu sreću, i njoj se, izgleda, nekud žurilo. I mi onda pođosmo svojim putem. Onom Šekspirovom prečicom.
No, ja i dalje nisam imao mira. Zapravo, ona, moja zelenooka lepojka, mi nije dala mira.
Nije valjda luda da se praši sa onim mamlazom? Ne, to naprosto ne može biti istina – mislio sam. – To bi bilo protivno svakoj logici, svim i božjim i ljudskim i prirodnim i društvenim zakonima – ako im je verovati?
Na keju zatekosmo samo jednog preprodavca knjiga. I to, za nevolju, nekog odrpanog bradonju, klošara, orah iz ruke da mu ne uzmeš. Ali dobro, pošto nam je frka, zanemarićemo činjenicu s kim imamo posla, nismo baš toliki glupaci i picajzle da damo primat tako efemernim stvarima kao što je stajling ovog uzaludnika, bitno je doći do love, zato smo i došli, bez love se ne može u bioskop.
A on, taj klošar, ta džukela od čoveka, mamicu mu njegovu, tako nam se slatko iskezio u brk kad smo mu pokazali šta nudimo, da mi je došlo da mu polupam i ono malo jada što mu je štrčalo iz čeljusti.
– Nosite to u starački dom na Bežanijsku kosu! – reče i zacereka se sipljivo kao da mu kroz oba plućna krila svira košava. – Možda za ta govna dobijete po lilihip… Meni ič nisu potrebne… Neću ih ni za dž…
– Pu, mamu mu njegovu klošarsku! Da mu mamu klošarsku! – psovali smo ga kao budale. Spičkali smo toliko vremena ni za šta…
I pošto je, kao što se iz priloženog može zaključiti, naša misija doživela totalni fijasko, vratili smo se u kraj kao popišani, i bez mnogo reči odosmo onda svako svojoj kući. Noseći svaki svoju Bibliju pod miškom kao ratni plen.
Dakako: što se grbo rodi, vreme ne ispravi! Makar i ideja bila u pitanju.
Vrede li tri Biblije kao tri karte za bioskop? – pitao sam se dockan, kada ti uopšte više nije bilo ni važno. Vrede li tri glanc nove Biblije u kožnom povezu kao tri najobičnije karte za bioskop? Vredeli li tri glanc nove Biblije u kožnom povezu, fototipsko izdanje, kao tri pišljive karte za bioskop? Tri smrdljive Biblije kao tri jebene karte za bioskop?…
Anđele smo odgledali u subotu uveče, možete misliti sa kakvim zadovoljstvom. I to zahvaljujući Šekspirovom starijem bratu Prci, on nam se tada bio našao kao nikad i izvukao nas iz govana.
Njega smo inače redovno gledali kad god „Zemun“ igra kod kuće, zvali smo ga Zidan, bio je pravi napadač, zabijao je golove i iz mogućih i iz nemogućih situacija, čak i više iz ovih drugih. Naveliko se pričalo i da „Zvezda“ hoće da ga pazari u narednom prelaznom roku, da je to, takoreći, već svršena stvar (od toga, naravno, nije bilo ništa, karijeru je i završio tu gde ju je i započeo, i sad radi kao ambiciozni trener podmladka).
Pljunuo je, dakle, Šekspiru neku lovu, onako bratski, sasvim dovoljno da se počastimo bioskopom, a ostalo nam je i za pivce „Kod konja“ posle filma. Hvala mu do neba, zbilja smo to veče imali potpun ugođaj. Još da smo usput i skratili neke pičiće, gde bi nam bio kraj.
