Pričah sa njom. Ma, svašta smo pričali. I o ovom i o onom. A najmanje o vozu. A najviše sada na to mislim.
Prav životni put, šine, kolosek, pruga. I ide voz. Na jedoj stanici ulaze putnici, na drugoj izlaze. Neki od njih ostaju. Nije li taj voz naš život? Jeste li?
Prva asocijacija kada pomislim na nju je jak, težak miris koji omamljuje i udara. Pravo kroz nozdrve u glavu. Posle tog, maturskog susreta sa njom, osećao sam ga danima. Čini mi se da bih ga i sada odmah prepoznao. Samo, rekla je da ga više ne koristi. Vreme, a i ljudi, učinili su da se ukus promeni.
Šljokice. Sitne, bleštavosvetlucave šljokice na neprekratkoj haljini. Uskoj, tesno pripijenoj uz izvajano telo. Posvuda su ostale. Po stolici, stolu, krevetu, podu, čitavoj sobi, u mojoj glavi. Njen miris, njene šljokice i njen zvonki smeh.
Ako me pitate da li je ovo ljubavna priča – nije. Ako se pitate da li je mogla da bude – mogla je. Ako se pitate da li će biti – ne nosi više takve haljine, ne koristi više takve parfeme.
Koristi širok osmeh i puno srce. I dve najblistavije i najsjajnije šljokice koje suncem rasteruju oblake – dva najlepša oka.
