Vladimir Aleksić je prvi Srbin koji je poleteo jedrilicom sopstvene konstrukcije u oktobru 1909. godine, samo nekoliko godina nakon braće Rajt (1903). Osim toga što se smatra jednim od pionira vazduhoplovstva, bio je i lekar, pisao je pesme i novele, bavio se politikom, svirao je klavir, govorio je više stranih jezika i prevodio Getea. Bez obzira na sve što je učinio, danas je nepravedno zaboravljen.
Dr Vladimir Aleksić je rođen 1873. godine u Banatskom Novom Selu. Nakon nekoliko godina porodica Aleksić se seli u Pančevo, gde Vladimir završava osnovnu školu, a studije medicine u Gracu. Iako je umro veoma mlad, u 38. godini, uspeo je da tokom života mnogo čim oduševi Pančevce. Jednostavno, bio je čovek ispred svog vremena. Otvorio je prvu ordinaciju u Pančevu, i kao da to nije bilo dovoljno, te je obezbedio i prvi rendgen svom gradu. Bio je vlasnik sanatorijuma koji je prevazilazio evropske kriterijume po svojoj opremljenosti (1908). Posedovao je operacionu salu, medicinske aparate, kupatila, vodovod i struju. Bio je prvi Pančevac sa automobilom. Važno je napomenuti da je Pančevo dobilo električnu struju skoro 20 godina nakon Aleksićeve prve električne centrale.
Vrlo je moguće da bi danas neko toliko uspešan, nezavisan i imućan pokušao da ode iz Srbije, ili ne bi ni mario za tim u kakvom stanju se nalazi društvo. Međutim, doktor Aleksić je imao mnogo šira shvatanja. Zbog svesti o neprestanim pokušajima mađarizacije, osnovao je patriotsko društvo „Uzdanica“. Pošto je jedan od načina očuvanja nacionalnog identiteta upravo snaga intelekta, na druženjima koje je „Uzdanica“ organizovala slušala su se predavanja iz tehnike i umetnosti, čitale su se pesme. Družio se sa Isidorom Sekulić… Naime, doktor Aleksić je veliki značaj pridavao srpskoj književnosti. Naravno, održavana su predavanja iz vazduhoplovstva na kojima je govorio dr Aleksić. Zbog jedne nabujale rodoljubive izjave bio je pritvoren dva meseca. Oduzimanje slobode mu je teško palo, pa je svoju tugu izrazio stihovima – napisao je pesmu „Rob“.
Želja za letenjem javila se na terasi sanatorijuma, odakle je puštao svoje prve modele.
Prema sačuvanim dokumentima, novinskim isečcima, beleškama i fotografijama, od kojih se najveći deo nalazi u Muzeju vazduhoplovstva u Beogradu, dr Vladimir Aleksić je među prvima počeo sam da pravi letelice. Za vazduhoplovstvo se zainteresovao 1907. godine i, osluškujući vesti o napretku avijacije koje su do njega stizale, počeo je izradu letećih modela aviona koje je bacao s krova svog sanatorijuma.
Kroz praktičan rad na modelima, uz podatke iz knjiga i novina, stekao je iskustvo koje mu je omogućilo da se upusti u izradu letelice u prirodnoj veličini. Kako bi upotpunio znanje i imao što više podataka, avgusta 1908. godine otputovao je u Pariz gde je prisustvovao letovima braće Rajt. Postoji verovatnoća da se sa slavnom braćom tom prilikom i upoznao, a potom i dopisivao. U Parizu je kupio materijal potreban za građu letelice i prikupio podatke o motorima koji su tada pravljeni i ugrađivani.
Po povratku u Pančevo, počeo je da pravi veću jedrilicu, tipa dvokrilca, koja je bila završena u dvorištu njegovog sanatorijuma početkom jeseni 1909. godine. U poslu mu je pomagao stolar Jordan, koji je po njegovim nacrtima izrađivao drvene delove. Pomagali su lekari i drugo osoblje sanatorijuma. Novine su pratile napredak u radu i pisale:
„Doktor Vladimir Aleksić u Pančevu konstruisao je posve nov aeroplan koji je u originalnoj veličini, a po zahtevima moderne tehnike o letenju, praktično i izveden… Ideja se naslanja na naučnu osnovu, ali je u svim pojedinim delovima skroz originalna. Ovih dana će prvi pokušaji njime biti učinjeni.”
Cela sprava bila je teška svega 70 kilograma, noseće površine 44 kvadratna metra. Aeroplan, kako je svoju jedrilicu nazivao Aleksić, bio je izgrađen od šupljih drvenih cevi. Gornja nosiva površina iznosila je 24, a donja 12 kvadratnih metara. Na krajevima gornje površine bili su pokretni delovi povezani čeličnom užadi preko komandne palice. Njima se davao željeni pravac letelici. Jedan od razloga velikih dimenzija jedrilice bila je namera da, poput drugih pionira avijacije, u svoju jedrilicu ugradi motor i pretvori je u avion!
Početkom oktobra 1909. godine letelica je završena i sastavljena u dvorištu sanatorijuma. Za probne letove dr Aleksić je odabrao proplanak na porodičnom imanju na istočnom rubu Pančeva, dva kilometra od manastira Vojlovica. U prisustvu sugrađana, na današnji dan, 17. oktobra 1909. godine pokušao je da poleti jedrilicom pomoću gumene užadi (nešto poput praćke). Jedrilica se popela na visinu od nekoliko metara, ali je zbog neusavršenosti i moguće neveštine letača naglo poletela ka zemlji i delimično je oštećena.
„…I tako, pozvao me je na svoj prvi let. Izašli smo van grada. Na jednoj blagoj padini stajala je ta čudna sprava s dva krila i skijama umesto točkova. Dr Aleksić se smestio u sedište na prednjem delu. Njegovi pomoćnici zatezali su nekakve gume i na njegov znak pustii su ovaj čudan avion. Letelica je odjednom poletela naviše pa se onda zaklatila i udarila o zemlju…”, izjavio je jedan od svedoka događaja.
Uzbuđenju i oduševljenju nije bilo kraja. Nadaleko se pričalo i pisalo o dr Vladimiru Aleksiću i njegovom „krilatom zmaju”. Štampa u Mađarskoj prva je pisala o epohalnom otkriću mladog Pančevca, potom se vest prenela kroz Evropu do Amerike.
Prvi pokušaj nije obeshrabrio niti pokolebao Aleksića. Bio je čvrst u nameri da na jedrilicu ugradi motor. Na ovom poslu radio je tokom 1910. godine, ali su novčane i porodične teškoće usporile njegove namere. Početkom 1911. godine sprema se na put za Ameriku, gde je nameravao da kupi motor za svoju letelicu. Osim toga, želeo je da nakon ugradnje motora obavi i neke ispravke. Nameravao je da saonice zameni točkovima kako bi avion lakše i brže poleteo.
Nažalost, bolest ga je omela. U jesen 1911. godine u Beogradu je operisan od upale slepog creva. Pole hirurškog zahvata dobio je trovanje i 24. decembra 1911. godine i umro. U Pančevu mu se danas ni groba ne zna. U blizini poljane sa koje je dr Vladimir uzleteo, kasnije će nići fabrika aviona „Utva“. Kažu da u Pančevu ima uličica sa njegovim imenom, a sećanje na ovog pionira naše avijacije jedino baštini Maketarski klub iz ovog grada, koji nosi ime „dr Vladimir Aleksić“
Život na zemlji mu je bio kratak, let još kraći, ali dovoljno dug da bude istorija! (M. Ilić)
Milan Rakić
(na osnovu tekstova i fotografija Jova Simišića, Gordane Bušin i Muzeja JRV)
Izvor: Patriot, Politikin Zabavnik, Rasen
