Razgovor i prevod: Valentina Novković
Vi ste pesnik, književni prevodilac i antologičar. No, Vaša profesija nije vezana za književnost. Doktorirali ste na Vojnoj akademiji za vezu i stekli zvanje doktora u oblasti tehničkih nauka. Kakva je sprega između tehničkih nauka i poezije? Koliko utiču jedna na drugu?
Na ovo pitanje je teško odgovoriti. Koliko je teško odgovoriti zašto volite, na primer, miris cveća i miris baruta. Ali, mislim da su moji roditelji dali veliki doprinos, uvek su kupovali knjige, imali smo veliku biblioteku. A moja dadilja, Tatjana Petrovna Koževnikova, koja je i sama bila načitani čitalac, imala je obrazovanje – samo dva razreda u parohijskoj školi. No, zahvaljujući njoj, pročitao sam „Tri musketara“ A. Dime kada sam imao 4 godine. Da, moj otac je padobranski oficir, učesnik Parade pobede 24. juna 1945. I to je imalo ulogu u izboru profesije. Osim toga, treba napomenuti da je ruska književnost 19. veka zapravo bila samo plemićka književnost, što znači oficirska književnost. I ova tradicija je sačuvana, zanimanje oficira uglavnom biraju kreativni ljudi.
I još nešto. Nota bene: devojačko prezime moje prabake po majci je Nekrasova, Nikolaj Aleksejevič Nekrasov i ja smo u rodu, na šta sam veoma ponosan. Verujem da nema kontradiktornosti između moje profesije i kreativnosti. Mnogo je kreativnosti u vojnoj službi, a još više u pedagogiji i naučno-tehničkoj delatnosti. Autor sam više od sto naučnih radova i nekoliko pronalazaka. U Srbiji sam sarađivao sa Višom železničkom školom, prof. dr Branislav Gavrilović je moj prijatelj.
Gistav Flober je napisao:“Sve što čovek izmisli – postoji, u to možete biti sigurni. Poezija je precizna kao geometrija“, na koji način Vi doživljavate poeziju, koja je njena uloga u savremenom svetu?
Poezija postoji u mnogim aspektima ljudskog života, prožima se u mnogim planovima i pravcima. Pesnička reč može biti sveobuhvatna, može biti precizna, ali ipak ne bih želeo da pravim analogiju sa geometrijom. Iako, teorija versifikacije pretpostavlja i ritam i metar. Ali, sa moje tačke gledišta, poezija je uvid. I, dar od Boga…
S druge strane, Gistav Flober je napisao ovo (ne usuđujem se da tvrdim da je citat tačan): „Pesnik je plemeniti sinonim za lenjivca, sanjara. Kao i: „Poezija je poseban način sagledavanja spoljašnjeg sveta, poseban organ koji prosejava materiju i, ne menjajući je, preobražava. I iznova on, Gistav Flober: „Nekada se verovalo da samo šećerna trska proizvodi šećer, a sada se pronalazi skoro svuda. Isto je i sa poezijom: izvucimo je bilo odakle jer ona je u svemu i svuda. Nema atoma materije koji ne sadrži poeziju“. Ovo je ono što mi se najviše sviđa, iako ne volim reč lenjivac. Poezija je uvid, ali je i rad.
Koji ruski pesnici su na Vas imali najveći uticaj, na koji način nastaju Vaši stihovi, da lu su plod promišljanja ili inspiracije?
Ne želim da delujem originalno, ali pre svega, A.S. Puškin, M. Ljermontov. Nikolaj Gumiljov, Ana Ahmatova. Eduard Asadov. Musa Jalil. Jevgenij Jevtušenko, Robert Roždestvenskij, Nikolaj Zabolocki. Naravno – Sergej Jesenjin. Ne mogu sebe da smatram velikim pesnikom, nekad su to emocije, nekad slučajnost, a nekad plod razmišljanja. Nisam još dobro upućen u teoriju književnosti, nemam dovoljno obrazovanja, moram da učim. Pesme dolaze kada žele da budu napisane. To je, inače, rekla koautorka moje knjige Olivera Šestakov u svojoj pesmi.
Koje srpske pesnike biste istakli i zbog čega?
Preveo sam dosta i klasika i modernih srpskih pesnika. Ova tema za mene nema granica, u Srbiji ima mnogo kreativnih ljudi. Volim rad mnogih pesnika. Veliki Petar Njegoš. Milan Rakić, preveo sam njegovu „Iskrenu pesmu” među prvima u svojoj prevodilačkoj karijeri. I Dučić. I Bojić. I Ljubomir Nenadović. I Dis – „Naši Dani“ – 1910, a kada ga pročitate, čini se da govorim o našem vremenu. I Mileta Jakšić. I Laza Kostić. I Desanka Maksimović. I Đura Jakšić. Jedna njegova pesma koliko vredi – „Evropa“. Bora Simić. I mnogi drugi…
Među mojim savremenicima, Anđelko Zablaćanski je moj dugogodišnji koautor i prijatelj. Rade Pantelić, moj stariji brat. Ratko Popović. Slobodan Đurović. Nada Karadžić. Ljubomir Manasević. Vidak Maslovarić, Miljurko Vukadinović, Matija Bećković. Jovan Bundalo. Marko Marković. Miladin Berić. Vjera Garović, Radenko Beljanović, Sava Teodorović, Jelica Đugurdžić, Draga Jović, Valentina Novković i mnogi drugi. Mnoge od njih poznajem lično. Ne želim nikoga da uvredim. Sve ih pamtim i volim.
U izdanju Smederevske pesničke jeseni 2019. Godine objavljene su četiri zbirke poezije srpskih autora na ruski jezik. Vi, takođe, prevodite poeziju sa španskog, italijanskog, nemačkog i engleskog na ruski jezik. Čime se rukovodite kada birate koje pesme ćete prevesti, šta je najvažnije preneti čitaocima koji ne poznaju jezik originala?
U Smederevu je bilo dosta posla koji mi je bio zanimljiv. Sva četiri autora bila su potpuno različita i stilski i kreativno. Milosav Tešić – „Mlinsko kolo” – bio je to prilično ozbiljan izazov za mene. Štaviše, ovaj posao sam uradio u najkraćem mogućem roku. Nažalost, organizacioni odbor Smedereva nije cenio moj rad i, pošto su jednom slagali, postideli su se. Više nismo sarađivali. Ali, to je sasvim druga priča.
Prevodim pesme koje volim. Ili ako me neko pita da prevedem. U svojim aktivnostima, kao prevodilac, trudim se da što tačnije prenesem čitaocu sve ono što je želeo da kaže moj koautor, koga prevodim. O tome je lepo govorio Samuil Maršak u svom članku „Poezija prevođenja”:„Prevođenje poezije je visoka i teška umetnost. Izneo bih dve – naizgled paradoksalne, ali suštinski istinite – odredbe: Prvo. Prevod pesama je nemoguć. Drugo. Svaki put je to izuzetak. Ako prevodilac ovako pristupi svom poslu (da, u suštini, ne samo prevodilac, već i svaki pesnik), onda mu nešto može i uspeti. I kakva je to sreća kada zaista uspe!“
Kakav je Vaš utisak, u čemu se savremeni pesnici razlikuju od klasika?
Ne bih da ulazim u detalje. Zato se klasici zovu klasici. Naši književni kritičari o tome dovoljno govore. Svaki pesnik je stvaralac koji bira i stil i oruđe da se dopadne čitaocu, da mu prenese sve što je želeo da kaže.
Postoje klasici – a postoji i savremenost.
Ja sam pristalica klasičnog pristupa versifikaciji. Možda zato, kada prevodim poeziju „slobodnog stila“, ponekad nađem rimu u svom prevodu. Ali, još nijedan autor nije odbacio ovakvo moje čitanje.
„Ljubav i vera – to su dve najveće sile koje obuzimaju srce“, napisao je F. Dostojevski, šta je, po Vama, ono što pokreće čoveka i čini ga ispunjenim?
Sa moje tačke gledišta, Otadžbina, Ljubav, Vera, Molitva, Rat – i svi utisci i emocije povezane sa njima, upravo oni daju inspiraciju pesnicima, i zaista, svim kreativnim ljudima. Po pravilu, ovde počinje književnost u bilo kom žanru, bez obzira na nacionalnost autora.
Potreba za stvaranjem je duboko individualna, želja za postizanjem rezultata, uvažavanje sopstvene kreativnosti, popularnost – to je već iz domena ljudskih emocija i želje da se postane autor. Često u ovoj oblasti dolazi do sukoba između željenog i stvarnosti, do svojevrsnih makaza između procene i samopoštovanja. Čuveni ruski pesnik Nikolaj Dorizo je o tome napisao:
Popularnost je bučna i nestalna,
Takva je njena priroda.
Samo je Slava pouzdana žena,
Ali ona nije žena, već udova.
Vi ste predsednik Udruženja književnika „Novi pogled“ u Sankt Peterburgu i izdavač časopisa „Nevska formula“. Kakva je koncepcija časopisa, šta je ono čime ćete čitaoce obradovati u narednom periodu?
Naša zajednica se zove „Književno kreativno udruženje“ (LiTO) Udruženje pesnika „Novi pogled“. Mi nemamo pravno lice, to je društvena neprofitna organizacija.
Časopis „Nevska formula“ nastao je kao naučno-tehnička publikacija Saveza pronalazača i inovatora. Ja sam njen vlasnik, tvorac, glavni urednik, dizajner preloma, umetnik itd. Ja utvrđujem i uređivačku politiku. Postoji i Javno uređivačko veće. Ovo je časopis, odnosno almanah, pošto svaki broj izlazi pod svojim ISBN brojem, to je prvo, a drugo, izlazi kada urednici, odnosno ja, imamo sredstva da platimo sledeći broj.
Honorare ne plaćamo, alamanah se štampa iz mojih ličnih sredstava, uplata autora i sponzorstva. Sada kada se pripremamo za izlazak sledećeg broja, pozivam autore, oglašivače i sponzore na saradnju.
Dobitnik ste mnogih značajnih nagrada za poeziju, a 27. januara 2023. kada proslavljamo praznik Svetog Save koji je bio srpski princ, monah, iguman manastira Studenice, književnik, diplomata i prvi arhiepiskop autokefalne Srpske pravoslave crkve, u Udruženju književnika Srbije Vam je dodeljeno Blagodarje za trajni doprinos ugledu i razvoju udruženja. Prvi rusko-srpski odnosi vezuju se upravo za Svetog Savu, tačnije za njegov susret s ruskim monahom Hilarionom koji ga je odveo u svetogorski manastir Sv. Pantelejmona – Rusik gde se i zamonašio 1185. godine.
Uvek je lepo dobiti nagrade. Štaviše, ako vaš rad ceni cenjena profesionalna zajednica. Dobiti Blagodarje Svetosavske akademije Udruženja književnika Srbije (UKS) bilo je iznenađenje i velika čast za mene. Sveti Sava je veoma poštovan svetac u Rusiji, učinio je mnogo za ujedinjenje naših naroda i za pravoslavlje. Ceo njegov život je podvig služenja svojoj zemlji, svom narodu, pravoslavlju.
Mark Tven je smatrao da su za idealan život dovoljni „dobri prijatelji, dobre knjige i čista savest“, da lii ste saglasni?
Mark Tven je jedan od mojih omiljenih pisaca. Prijatelji su najveća vrednost u životu svake osobe. Dobre knjige su sagovornici, učitelji i izvori znanja. Čista savest je nešto što bi svako želeo da ima. U ovom slučaju, svako je odgovoran za sebe.
Veliki ruski pesnik Eduard Asadov, heroj Sovjetskog Saveza, oficir, napisao je:
Nije tačno da ponekad i mi sami
Ne poznajemo osobine naše duše.
Zašto da lažemo sami sebe?
U osnovi znamo oboje,
Kada smo loši i kada smo dobri.
Adolf Hitler, jedan od demona našeg vremena, pompezno je izjavio nemačkim vojnicima: „Oslobađam vas himere zvane savest.“
A ja bih želeo da kažem: „Gospode, sačuvaj nas od iskušenja da izgubimo svoju savest. Savest je ta koja nam omogućava da ostanemo ljudi.”
Na kraju, želeo bih da se zahvalim Vama, Valentina, na interesovanju za moj rad. Nadam se dugoročnoj plodnoj saradnji i pozivam vas na stranice „Nevske formule“.
Vladimir Aleksandrovič Babošin rodio se 13. septembra 1958. godine u selu Ruska Bektjaška, Uljanovska oblast.
Završio je višu vojnu komandnu školu za vezu koja nosi ime Ordžonikidzea (1979), i Vojnu akademiju za vezu koja nosi ime Buđonog (1992).
Doktorirao je u Vojnoj akademiji za vezu (1995), doktor je filosofije u oblasti tehničkih nauka, docent, napisao je više od osamdeset naučnih radova.
Docent je na katedri automatike i telemehanike u Vojnoj akademiji. Akademik je Arktičke Akademije nauka, dopisni član Petrovska Akademija nauka i umetnosti. Akademik je Srpske Kraljevske Akademija Naučnika i Umetnika.
Predsednik je udruženja književnika „Novi pogled“ u Sankt Peterburgu, urednik i izdavač časopisa «Nevska formula». Član Udruženja književnika «Zenit», Podgorica, Crna Gora. Počasni je član Udruženja Srpskih književnika Slovenije, Udruženja književnika Srbije, nagrađivan je za poeziju, dobitnik je medalje „Zlatno pero“ pri srpskoj Dijaspori u Ljubljani.
Dobitnik je specijalne medalje na Međunarodnom takmičenju «Mesapotamija 2019», «Mesapotamija 2020» u Beogradu. Dobitnik je Blagodarja za trajni doprinos ugledu i razvoju Udruženja književnika Srbije…
Prevodi poeziju sa srpskog, španskog, nemačkog i englezskog jezika, prevodi na srpski jezik, a njegova poezija je prevođena na srpski, makedonski, italijanski i engleski jezik.
Autor je knjige prevoda poezije: „Moja srpska Antologija“, Beograd, 2018.
Koautor knjige „Šareni buket : ruska drama za decu i mlade , Alma, 2020.
