Lubav je kada nam je sve na svetu blisko.
Prvo se bunimo protiv oca, zatim protiv majke, a kad dobijemo mi decu, potpuno isto, iste greške pravimo. Nema idealnih roditelja. Svaki negde pogreši.
Savremeno mišljenje zapadnih psihologa dobrim delom jeste da se svako novorođenče ne rađa kao „tabula raza” – neispisana tabla, nego sa klicom dobra i zla, i to je meni veoma prihvatljivo. Naravno, tu genetika igra važnu ulogu. Dobro i zlo zajedno su, a poreklo zla ne znamo dovoljno.
Dakle, ne znamo dovoljno poreklo zla, ali postoji dobro. U čoveku postoji dobro. Pozvao sam se na savremene psihologe i na tu klicu dobra i zla koja je prisutna kod novorođenčeta. I sad počinje značaj roditelja! Koliko će roditelji uspeti da dobru klicu razviju. Jer, te dve klice nisu podjednake. Neko se rađa sa jačom klicom zla i obrnuto. Tako da je jako važno kakvo će uslediti vaspitanje.
U Americi, recimo, među psiholozima i psihijatrima smatra se da značaj u razvoju ima pedeset odsto genetika, a pedeset odsto stečeno tokom života.
Ne može dete da se normalno razvije ako se muž i žena trajno ne vole.
Nemam decu, ali dobro treba paziti kako sa decom postupamo, jer će deca sve da prenesu, i pozitivno i negativno, od roditelja na svoju decu. Kada o tome pričam, mladi ljudi se uplaše. Treba naći pravu osobu i jako je važno da i jedna i druga strana duboko osete – to je taj! – to je ta! To nije izmišljeno, to nije iluzija.
U detinjstvu ne treba prenaglašavati knjigu, nego igru. Čovek je najpre homo ludens pa onda sve ostalo.
Izvor: Nedeljnik
