U vrtlogu burleske
Pisanje je skoro nedokučiva uteha, tumačenje, a osvrtanje je nešto između pisanja i pevanja. Taj pev je nedokučiv. Moguća su samo izvesna okrznuća ili iskliznuća, koja ga mogu ispratiti. To upravo radi Zorica Tijanić. Ona, po meni, pesmu doživljava kao saznajni čin – samoposmatranje koje se pretvara u samo – raskrinkavanje.
Povezuje pesnikinja svoja osluškivanja sopstvenog uskomešanog bića ali sa stihovima iskustva, pa i upitanosti za nejasnoće ili pak jasnoće iz sfere intimnog doživljaja, preživljavanja i sukobljavanja sa sobom, muškim ili neotklonjivo ženskim. Sredstvo ove knjige povišene emocionalne i duševne temperature su pesme stanja, dubokih uvida i otkrića, kao i zaoštrenost muškog i ženskog principa.
Ovom knjigom, dobija se potvrda pevanja iz intimne ljubavne sfere, kao i iz tajnih dušinih komora.
„U trilogiji života“ pitamo se „Kako je Isidora volela Jesenjina“ i kako u „Vrtlogu burleske“, koji je u stvari „putujući teatar snova“ možemo ubrati „Cvet iz olova“ udarajući uvek u zidove i kako dati „Zavet ljubavi“ kad nekog samo „Ponekad sretnem“, kad „Nemam više snage da te ispraćam“, jer:
„sanjam u magiji noći
koja me ranjivu
kao humkom prekriva “…
„Trošni su dani“ „U suzi čekanja“ u „Gradu kome se vraćam“ gde su „Ljudi bez uspomena“…
Zorica Tijanić ima lirski ostvarenih pesama tanane osećajnosti, nekad lucidnih uvida, živopisnih slika duše. Uostalom, lirsko jezgro je sama sušt pesmovnog, nukleus koji zrači i širi se u čitalačkim krugovima, pa i tumačenjima nekog teksta. To jezgro, bilo da pokriva celu pesmu ili bilo otrgnuto, iščupano iz kontesta, poseduje crtu bez kojeg pravog pesništva i nema. Ljubav jeste pokretačka energija ovog pevanja, razna i različita emotivna stanja, često uznemirenost, pa ranjivost uz probuđeni sentiment.
Autorka dopušta da reči kruže oko ciljanog smisla, tražeći ga, nastojeći prepoznati ga, imenovati, dokučiti. Obuhvata Zorica preispitivanje smisla življenja, ljubavi, prevare, prolaznosti i krhkosti naše misije, nesnalaženja u ovom našem zemaljskom životu. Pisanje jeste putovanje, bilo ka sebi, bilo ka svetu, ka udaljenom ili bližnjem, zaboravljenom, nezaboravljenom, nepreživljenom…
Iskrenost pesama Zorice Tijanić, pleni u sadejstvu sa iskonskom čežnjom koja pomera organe. Peva ona o sećanju, jer sećanje je ranjivost tela probuđene, a čežnjom uzdignute duše žene koja se hrabro hvata u koštac sa sopstvenim zahtevima. Sklonost ka ispovedanju, to jest, ispovedni ton daju nekim pesmama – pesme pričalice, ali to nikako nisu pesme u prozi, već pesme gde se dejstvuje narativno, pomerajući ispovednost ka „priči“. Ponekad ono što kaže, priguši ono nekazano, pa to daje poeziji oreol tajne, a poetskom, vrednost šifrovanog.
Verujem da će ova rukovet pesama biti podsticajno štivo čitalačkoj publici, jer svi mi, zemljani, smo u svom „vrtlogu burleske“, i da je izborom pesama Zorica Tijanić pogodila onu „meru“ svoje književne prepoznatljivosti.
