После галерије Хаџи Рувим у Лајковцу уприличене у априлу ове године, изложба „Витезови слободе“ аутора Милоша Игњатовића преселила се у Кнић, у Галерију Народне библиотеке.
Српски народ је попут многих других народа веома везан за своје историјско памћење. Танка али нераскидива нит којом је традиција спајана са садашњошћу, била је извор његове виталности и његове вештине да и у неповољним околностима сачува свој идентитет и буде свестан свога места у оквирима словенског и православног света и европске цивилизације.
Вертикала српске историје почива на неколико основних обележја која заједно чине скуп особених културних вредности, моралну и духовну лествицу:
– сећање на светородну лозу Немањића
– ослонац на традицију проистеклу из косовског предања
– оданост православној вери
– празновање крсне славе
Истовремено та традиција се уклапала у европским размерама у збир општих вредности оуквирених хришћанском цивилизацијом.
Верношћу традицијама средњег века које су и у време османске владавине, оснажене косовским предањем(упркос прогонима, сеобама, недаћама), сачувано је језгро српског народа.На темељима из доба Немањића настао је модеран српски идентитет.
Зато се данас треба осврнути на богату баштину српске историографије, која је тумачење засновала на критичком промишљању сопштвене прошлости од Стојана Новаковића, Слободана Јовановића до Владимира Ћоровића.Приступ прожет критичким преиспитивањем и основним либералним уверењима најбољи је пут за разумевање различитих слојева сложених историјских процеса и месту Срба у породици европских народа.
У књизи „Песме и неке ствари“ аутора Борисава Радовића каже: “Чудно се смењују осећања у данима, сатима и минутима.Било да се јављају изненада или да тињају и само ретко плану, она су обично ту док се нешто бележи да узбуркају мисао“.Баш као на сликама аутора Милоша Игњатовића.Посматрана из тог угла она повремено одижу поклопац и припуштају нешто свежине у мемлу бића.Без њих би се вероватно сагњило у сопственом лагуму, у рупи какву чини човек.Тамо је он сам са својом мишљу, без шушња, све док осећања не потраже одушка.
Одушком тих осећања настају разна дела писане речи, слике облици, архитектура…Човек може довека седети у неком запећку са стрепњом која му задржава дах а поглед му диже према звездама.Милошеве слике су тај поглед према звездама. Кичицом са поверењем у лепоту и доброту света сликар прави слике као начин да се свет разуме и прихвати , баш као што то чини Милош. 
Лепота, склад и савршенство иду руку под руку, па сликар бива ближи самом Творцу.Тако је сликарство дело љубави.У овом случају слике су ликовна ода свим оним вредним историјским личностима па и обичним људима који чине језгро нашег националног бића који са слика говоре да смо били, да јесмо и да ћемо бити.Ова изложба је посвећена Витезовима слободе кроз историју српског народа.Упознајући своју елиту човек може да упоређује народ којем припада са светом, да суди о томе да ли бисмо били мимо или испод цивилизацијских токова, и да свету понудимо све оно највредније са своје стране несебично.
Срби су мали народ али су свету дали огроман, понекад немерљив допринос својих научника, уметника, неимара, књижевника, војника, обичних људи, који су се борили на страни европског просветитељства, демократије и слободе против историјских сила мрака, рекла је Снежана Недељковић.
