Ja se zovem, slavni sude, David Štrbac, selo Melina, kotar Banja Luka, okružlje Banja Luka, a zemlja, mislim glavati gospodine, da će biti Bosna. Kućna mi je lumera 17. Tako me slavni sud piše i tako mi pozovke šalje.
- David Štrbac, Jazavac pred sudom
Godine 2007-me, 28. aprila, u Banjaluci je preminuo Miro Mlađenović, i to srazmerno „mlad“ u 60-toj godini svog života. Iza sebe je ostavio bogatu karijeru koja ga je, pogotovo u zadnjih par decenija, videla kao urednika i osnivača nekoliko medijskih projekata (uključujući i radio/televiziju „Sveti Georgije“), kandidata za predsednika Republike Srpske sad već davne 2002. godine, jednog od dobrovoljaca u sklopu odreda „Vukovi sa Vučijaka“, pomoćnika ministra za informacije u Vladi Republike Srpske, ratnog veterana, porodičog čoveka, te naposletku možda i najpoznatijeg građanina Banjaluke. Međutim, nisu ovi događaji i ove činjenice popele Mlađenovića na pijedestal kod Banjalučana, već nešto sasvim drugo, nešto što je, naposletku, dovelo do ove recenzije. Naime, Miro Mlađenović je, po pitanju angažmana i prolifičnosti, najeminentnije ime banjalučkog stripa, i premda ga on nije začeo u ovom gradiću kojeg reka Vrbas preseca, zasigurno ga je ustoličio.
Dvanaest godina nakon Mlađenovićeve smrti, njegovi stripovi su se našli u kompendijumu od 214 strana pod imenom „David i ja“, a pod izdavačkom palicom (i ovo ne bi trebalo nikog da čudi) udruženja „Deveta dimenzija“. Na naslovnoj strani ovog kompendijuma je lik Davida Štrpca (i jednog braon jazavca), čoveka kojeg je obesmrtio Petar Kočić pre sad više od 100 godina u drami „Jazavac pred sudom“ (interesantan je podatak da je David Štrbac zapravo i postojao; ako želite, možete da mu obiđete grob u selu Melina), i isti taj David Štrbac rezignirano drži olovku, kao da hoće nešto odlučno čitaocu da kaže. Šta tačno, reći će se kada se otvore tamnobraon korice i zaviri u svet koji je kreiran još tamo ranih sedamdesetih.
Premda kompendijum nosi ime „David i ja“, i premda je David Štrbac nosilac apsolutne većine ove zbirke, on nije jedini strip koji je u istoj objavljen. Ako bismo bili precizni, „David i ja“ je zbirka probranih dela Mira Mlađenovića, gde je Štrbac „headliner“. Sem njega, ovde nalazimo i zbirčicu strip-kaiševa „Biberče“, kao i, interesantno, reklamne strip kaiševe za onovremenu Privrednu banku Sarajeva. I naravno, tu je omanja kolekcija najreprezentativnijih ilustracija koje je autor kreirao tokom svog života, o kojima ću nešto detaljnije malo kasnije.
Pozabavimo se malo Davidom. Ovo će možda zvučati nenormalno, pa čak i blasfemično u nekim krugovima, ali uporediću ovog junaka Petra Kočića sa Konanom Varvarinom Roberta E. Hauarda. Naime, i „Jazavac pred sudom“ i palp romani Konana su svojevremeno bili enormno popularni kod svojih matičnih publika, ali je dolazio period kada je ta popularnost odumirala pojavom drugih dela. Međutim, ono što ljudi ne znaju jeste da je Konana iz kandži zaborava i irelevantnosti spasio upravo strip. Roj Tomas, onovremeni urednik u „Marvelu“, je urgirao da Konan izlazi kao regularna serija, i to sa namerom da ga predstavi upravo onakvog kakvog ga je Hauard pisao (samo sa nešto manje nasilja i otvoreno prisutnom golotinjom koja je više erotska negoli pornografska), što je dovelo do eksplozije potražnje za novim Konanovim pričama i, bitnije, preprodajom starih palp varijanti romana gde se Konan pojavljivao. Zahvaljujući Tomasu, ljudi su videli i prve visokokvalitetne strip adaptacije Elrika od Melnibonea, što je priča za drugi put. Uglavnom, Konan je ostao u svesti američke i ine druge publike upravo zahvaljujući devetoj umetnosti. E sad, da li se isto može reći i za Davida Štrpca? O, i te kako. Kada je Miro Mlađenović prvi put kreirao svoj novinski strip, Kočić je bio pomalo skrajnut u domaćim književnim krugovima. Aktivnim stripovanjem, Mlađenović je održao ljubav prema Kočiću u rodnoj mu Banjaluci i podnednako rodnom mu reonu Zmijanju, i to je radio aktivno decenijama. Sada se ta palica prenela na monumentalno delo „Stripovijetke“, koje je doživelo reprint na nekolicinu svetskih jezika (uključujući i kineski). A najbitniji je faktoid to što je Mlađenović, isto kao Roj Tomas, želeo da duh lika koga je Kočić kreirao ostane apsolutno isti, da se sve njegove vrline i mane prenesu u ovaj strip kaiš, i da Štrbac ostane Štrbac pa makar iz Austrougarske Bosne prešao u SR Bosnu, a kasnije i Republiku Srpsku (kao jedan od dva entiteta sada samostalne Bosne i Hercegovine).
Ali i pored tog ubojitog kritičkog dela, David Štrbac nije baš ostao potpuno isti. U početku je njegovo lice krasila zbunjenija, pitomija faca, sa gustim ali uređenim brčinama, i u svakoj situaciji gde se našao (što sa jazavcem, što sa karakterističnom zmijicom o kojoj su pisci i predgovora i pogovora ove zbirke podjednako superlativno pisali) više je reagovao negoli bio proaktivan. Ovo je David koji svoju kritiku pokazuje pasivnije, gde pozadine u kaiševima više govore nego on i njegovi sagovornici, gde njegovo okruženje tako lepo parodira samo sebe da su njegovi komentari samo šlag na torti. A komentari tih sedamdesetih u Banjaluci su se mahom motali oko istih boljki koja je kosila malog čoveka: poskupljenja, toplane ne rade, Vrbas zagađen, novogradnja gasi selo. I premda je Mlađenović kačio ljude na vrhu tek potaman, stripovi sa Davidom su se ipak usredsređivali na one najmanje, na prosečnog čoveka koji je morao da trpi gluposti koje su mu čelnici nametali u ta doba Bratstva i Jedinstva.
Ali onda su se vremena menjala, a kako su se zaoštravala, David je polako rastao uporedo sa Mlađenovićem. I stvarno je teško gledati šta su naredna vremena uradila ovom čoveku. Osamdesete su došle, menjala se vlast, a tenzije među negdašnjom braćom rasle i penile. Davidovi brci su postajali neuredniji (u par kaiševa su čak i poprimili plavu boju; znam, i mene ovo buni), a lice je polako prelazilo od blago zbunjenog u iritirano. Čak su se i izgubile granice između kadrova, što je dodatno komplikovalo stvari. Onda tik pri prelasku u devedesete, ONE devedesete, lice Davida se suzilo, brci stanjili tek do tačke naznake, a oči namrštile i ostale takve jednom za svagda. Čak je i zmijica nestala, a jazavac rešio da se ne javlja narednih deceniju i kusur.
Devedesete su onda došle i prošle. Rat je uništio mnogo toga, uključujući i negdašnje Mlađenovićeve stavove, te se David, po povratku, dao ćirilici i komentaru na komšije onoliko koliko i sunarodnike. I ovde vidimo Davida u svom konačnom obliku, mrzovoljnog i dotučenog, ali proaktivnog i bez ikakve dlake na jeziku. Nažalost, vidimo i da se u Banjaluci nije mnogo toga promenilo. Cene su i dalje skakale, Vrbas i dalje ostajao zagađen, novogradnja je i dalje gasila selo, toplane i dalje nisu radile kako treba, ali ovaj put su na te probleme dodati i drugi – korupcija na državnom vrhu, nesiguran narod zbunjen prethodnim ratnim stanjem, siromaštvo koje se širi, nedostatak rešenja na globalnom koliko i lokalnom planu, itd. U prevodu, David bolje da se nije ni vraćao – svet koji je u par navrata napuštao nije bivao ništa bolji odonda kada je Austrougarska vodila glavnu reč.
Da, poslednje godine Davida Štrpca nemaju toliko evergrin karakter kao prethodne, premda se ovde vidi sigurnija autorska ruka i svedeniji, karikaturalniji crtež. Bez sumnje, ova zbirka je adekvatna studija degradacije jednog lika kroz decenije, i što je najgore, društvo je krivo za istu. Počev od klimavog vremena komunizma i socijalizma, sa nastavkom u potpuno neobuzdani nacionalizam i šovinizam preliven krvlju, i sa završetkom u vreme stagnirajućeg i korumpiranog kapitalizma prožetog globalizmom, jedan David je prosto morao da očvrsne i da se u tom turbulentnom svetu od nekoliko decenija snalazi kako zna i ume. Jeste, završio je on svoj životni vek, ali je barem njemu lakše – mi i dalje moramo ovde da živimo.
Davidova i Mlađenovićeva priča me neodoljivo podseća na Mivela i njegovog „Bocka“, na više načina. Oba autora su delovala lokalno i sebi kreirala karijeru koja nije sezala dalje od rodnog mesta. Oba autora su minuciozno ismevala trenutnu situaciju u neurednoj im državi. Oba autora su pobrala masu nagrada. I, naposletku, dela oba autora su i dalje aktuelna, na nesreću svih nas.
Mlađenović je nacrtao više od hiljadu kaiševa stripa „David Štrbac“, od kojih je samo probrani broj ušao u ovu zbirku. Nažalost, desilo se to da se preko desetak kaiševa dupliralo i ponavljalo, vrlo verovatno greška koja se potkrala urednicima. Mada ovaj previd i razumem; ipak, nije lako sortirati kroz stotine i stotine kaiševa a da se ne omakne neki duplikat. Ono što neizmerno cenim jeste prilika da se vidi upravo ovaj „razvoj“ Davida kao lika kroz godine, gde se kroz njegove oči lepo vidi kroz šta je jedan prosečan jugoslovenski i bosanski provincijalac prolazio ni kriv ni dužan, i kako se sve to ocrtava godinama i šta, naposletku, od čoveka ostavi.
Ali David nije jedini u ovoj zbirci. Interesantnija meni lično je pojava „Biberčeta“, stripa za mlađu publiku koji je crtan po uzoru na masu sličnih novinskih uradaka poput „Čarlija Brauna“ i „Hogara Strašnog“. Istoimeni dečak i njegova bratija prolaze kroz boljke detinjstva, mada se ne libe da se dotaknu nekih malo širih tema (emancipacije žena, muško-ženskih odnosa, seksa, nasilja, itd.). Ovde se čak i jasnije vidi Mlađenovićeva rana faza nego u Davidu, i iskreno pomalo mi je krivo što nije nastavio sa „Biberčetom“, jer i pored nekih repetitivnih epizoda, ovaj strip je imao potencijal da se neverovatno razvije.
Ono što nije imalo potencijala za razvoj jeste strip o Privrednoj banci. Naposletku, iako je kreativan po pitanju marketinških rešenja, ovaj Mlađenovićev uradak je ekvivalent honorarnom poslu. Drugim rečima, glavna svrha mu nije da zabavi publiku, već da reklamira banku, što mu automatski oduzima onaj pravi umetnički šmek koji David i Biberče imaju. Svakako je super videti i ovaj segment Mlađenovićevog spisateljskog života, ali se iskreno ne bih mnogo potresao da je ovaj strip serijal bio izostavljen iz ove zbirke.
Meni lično najdraži deo su Mlađenovićeve ilustracije. Sirove emocije i gruba linija koja dominira ovim crtežima su dovoljni razlozi da se ovaj autor smatra punopravnim umentikom pre nego političarem, novinarem, itd. Da su vremena bila iole bolja, ovaj čovek bi se bavio realističnim stripom, a Bosna i Hercegovina bi još u ta vremena dobila autora koji će sloviti za jednog od najboljih u evropskom stripu (titula koju će Milorad Vicanović Maza nositi nekoliko godina po smrti Mlađenovića), ali eto, ostaju nam ove ilustracije kao uvid u Mlađenovićev skriveni talenat.
Čelnici i aktivniji članovi „Devete dimenzije“ su veliki poštovaoci lika i dela tvorca stripovskog Davida Štrpca, po čemu, sem entuzijazma za objavljivanje ovog kompendijuma, svedoče i predgovor Gorana Dujakovića (jedan od dva; prvi je napisao Mlađenovićev sin Filip) i pogovor Zdravka Kneževića (opet jedan od dva; prvi pogovor je proistekao iz pera Rada Dimitrijevića, Mlađenovićevog ličnog prijatelja i etabliranog pisca), ali mnogo više svedoči galerija ilustracija/omaža, galerija koja počinje istom ilustracijom koju je Predrag Ikonić (tajno ime Peđa Slavni) nacrtao i koja je iskorišćena kao naslovnica prvog broja strip-magazina „Parabellum“. Posle ilustracija, a pre pogovora, vidimo radove koje su Borislav Maljenović, Jovan Bratić, Milan Mladić, Milorad Vicanović Maza, Predrag Ikonić, Srđan Salat i Zdravko Jandrić s ljubavlju kreirali, gde se interesantno samo na jednoj od njih NE javlja David (Ikonić se rešio da obesmrti Biberčeta sa sve rodom). Komotno se može reći da se ovim kompendijumom „Deveta dimenzija“ na najbolji mogući način zahvalila Mlađenoviću na stripovskom angažmanu, i želim da verujem da bi se, na prvi pogled na ovo knjižiče, onaj stripovski David Štrbac iskreno nasmešio, verovatno po prvi put u svom jadnom životu. A cenim da bi se i Kočićev a i regularni, istorijski David Štrbac složili sa njim.
Mlađenović je bio mnogo toga, i ako biste se usredsredili samo na njegove intervjue iz kasnih devedesetih i ranih dvehiljaditih, bilo bi vam oprošteno ako biste pomislili da je samo još jedan džangrizavi ratni veteran koji se vazda mršti i mrzi sve oko sebe. Ali je on mnogo više od toga, kao što je i njegov David Štrbac mnogo više od prosečne adaptacije ili tipičnog novinskog stripa. „David i ja“ je odlična polazna tačka za upoznavanje em sa Mlađenovićem, em Banjalukom kroz desetleća. Ali je uz to i jedno jasno i otvoreno ljubavno pismo kojim se autori iz Srpske obraćaju čoveku koji je po svim merilima njihov kolega, i po sapatništvu i po kadru. Ostaje samo da se nadaju da će, eventualno, za njihovog života da se Vrbas iščisti, da toplane prorade, da se ljudi vrate na selo i da se malo spuste cene. Uz to, zanimljivo je pomisliti kako bi David reagovao da ga Milostiva Gospođica Corona-Chan poseti. Nešto mi govori da bi komentar bio podjednako oštar kao i onda kada je brkajlija bio znatno mlađi, a jazavaca znatno više.
