Nemam običaj da govorim o usamljenosti. Nedostajanju. Ipak sam napravila izuzetak i napisala da mi je potreban zagrljaj. Jedan. Njegov.
– Za početak zamolio bih te da mi pozajmiš ruke. Imaš čitav minut da mi veruješ, i osetiš moje u svojim. Obgrli se snažno. Osećaš li? Tu sam. Baš kao prvog dana.
Biti povezan s nekim, ne znači biti na istom mestu u isto vreme. Već mnogo više. Biti u mogućnosti da ih čuješ, osećaje. Iz dana u dan. Iz sata u sat.
I da ne zaboravim, hvala ti za ruke.
– Ne bih znala šta da mu odgovorim, osim da znam da je taj, tek ako ume da ćuti sa mnom.
– Napisao je : Ćutaću. I ti ćeš znati.
Autorka : Helena Himel
