Ponekad je dovoljan jedan poziv. I to poziv taxi službi. Uvek putujem i trčim ka odredištu. Valjda je to sudbina.
Vaše vozilo vas čeka – neko izusti.
Uzimam telefon i kuckam kao i obično. Otvaram vrata i sedam na zadnje sedište. Ništa neobično. Razgovori s taksistom mi nisu polazili za rukom. Smatrala sam da su to razgovori koje započinjemo samo kako bismo potrošili vreme. Razgovori koji mnogo govore o našem sebičluku. Ne želimo da ćutimo i mislimo. Želimo da i druge opteretimo brigama, nezadovoljstvom, neizmernom srećom…
A, onda sam naglas izgovorila : Ma, pravi prijatelj je…
- Izvinite, nešto ste rekli …
- Zapravo, samo sam naglas razmišljala.
- Taksista se nasmeja.
- Razmišljala sam o prijateljstvu.
- Moji najbolji prijatelji su moja porodica. Supruga i deca. Na njih uvek mogu da računam – reče taksista i zaćuta.
Mislite li da je mudro zaćutati ?
Ponekad, ali samo ponekad. Ja se ne osvrćem. Samo vozim napred. Kad odlučim da uključim žmigavac, potreban je dovoljno dobar razlog. Kad – kad to činim zbog ljudi koje volim.
Kada započinjete razgovor ?
Kada sam siguran da ću dobiti odgovor.
Da li grešite u proceni ?
Dešava se. Ipak je ovo samo jedan od života, koje poznajem.
I šta tad činite ?
Nastavim da vozim.
Nikada niste zakočili u krivini ?
Zapravo podigao sam ručnu i tako se spasao.
Ja ne umem da vozim pod ručnom, rikverc sam savladala pod stare dane – rekoh.
- Taksista se nasmeja i odgovori : Dovoljno je da pratiš znakove pored puta.
Helena Himel
