Sladoled je nalik ljudima. Može biti sladak, kiseo, čak i da gorči. Rekla bih da zavisi i od porudžbine, odabira koji napravite u životu ili maloj poslastičarnici u uglu grada. Naizgled sve one sliče jedna drugoj. Suncobran koji skriva lica, stolice koje su nespretno poređane oko stola, piksla koja nedostaje i ljudi koji su neodlučni. Uvek dugo razmišljaju o porudžbini, dok prodavac cupka nogom i očekuje da dobije odgovor istog časa. Nije ni svestan o kakvoj se ovde odluci radi. Ogromna je razlika u porciji i kornetu. Dok ga konzumiram kašičicom, kušam ga lagano, s željom da ga bolje upoznam, uživam u ukusu postepeno. Korak po korak. Kornet je sladak sam po sebi, ali me često zabrinjava. Nespretna sam, ne umem da rukujem njime. Iz straha da mi se ne prolije po novoj plavoj bluzi, kušam ga prebrzo. Ne stižem da upoznam ukus.
Kažu da je prodavac uvek u prednosti. Da drži konce u svojim rukama. Čita vas poput knjige.
Sam odabir ukusa govori mnogo o nama.Vama. Meni. A šta svi mi, vidimo? Kecelju i dirigovani osmeh. Umor. I želju da neko i njega usluži. Da mu se nasmeje i razume. Zapravo on je taj, ko je izgubljen u svim tim ukusima. Poznaje ih sve jednako dobro. Nema iščekivanja, radoznalosti. Te nesvakidašnje misterije.
Uvek poručujem istu kombinaciju ukusa. Ne znam da li je prava. Ali znam da je iskrena, iz srca. Podseća na ljubav i reči koje svakodnevno ispisujem na staroj hartiji koja miriše na antikvarnice. Nikad mu ne tražim mane. Pokušavam da ga dokučim. Volim da ga pogledam u lice i naglas izgovorim da mi je baš on nedostajao.
Onda se osvrnem oko sebe i ugledam sve te usamljene ljude koji sede i razmišljaju o vremenu koje im je preostalo. Čitaju novine i beže od stvarnosti koja ih okružuje. Možda nam je i to ponekad potrebno. Da zaboravimo ko smo. Da na tren postanemo neko drugi.
Ustala sam sa stolice, uz kartu pića ostavila i novac. I na cedulji ispisala poruku : Vreme je da pronađeš svoj ukus i ovog puta naplatiš osmehom !
Autorka : Helena Himel
