Kako čovek slaže godine, tako mu se sve više otvaraju oči i shvata jasnije svet oko sebe. Slaže se i dobro i loše, praveći oko njega planine koje ga sve više odvajaju od sveta ogrezlog u zlo.
Uvek sam se pitala zašto su ljudi sa gomilom godina većinom mrzovoljni?
Retko je videti veselog starca. Smuči im se valjda sve, a malo je godina isped da bi se planine zla i dobra pomerile, ili bar prokopale, i videla svetlost sunca i duge kao u mladosti.
Ima ih koji kopaju do kraja. Ne odustaju. Stalno im se ukazuje sunce i želja za novim. Ignoršu zlo jer im ne treba mnogo razumevanja, sve im je jasno i pre nego se desi. Već viđeno i proživljeno, a život se u ciklusima ponavlja i vrti.
Vazda su u raskoraku.
Dok su bili mladi, bili su ispred svoje generacije, sad u godinama, opet ispred, jer nalaze svetlost kopajući kroz nataloženo ljudsko zlo, ostavljajući svoje vršnjake za sobom, zazidane u mrzovolju i miris bolesti.
Hoće s mladima, ali su opet u raskoraku, jer mladi zaziru od godina, mirišu im na smrt, podsećaju na prolaznost i brzinu vremena. Oni žele večnu mladost. Starost im je ružna i sablasna. Mada ima i onih koji žude za mudrošću, pa ime se duše prepoznaju i isprepliću radošću saznanja.
Tako oni stari telom, mladi dušom lutaju obalama okeana, nalaze slične mlade starce i starice koji nisu zaboravili snagu ljubavi i sjaj pogleda. Njima nisu važna utegnuta ramena i uzan struk. Važan im je smeh, sreća koju dele i avanture koje ih nose, da do kraja gledaju svetlost, sjaj i osete miris soli i oluje.
https://snowwhitesflakesblog.com/
