Desilo vam se sigurno da kada dođete na neko vama drago i važno mesto osetite odsustvo pojedinih ljudi. Prazninu koja ispunjava prostor ili se širi prostranstvom. Desi se i obrnuto, da osetite prisustvo nekoga ko je tu ostavio svoj pečat.
Te finese u bilo kom pravcu podsećaju nas na one koji su i na nama ostavili trag.
Može se desiti da su to ljudi iz nekog drugog vremena i prostora, koje smo upoznali preko literature, muzike, i slično, a čini nam se kao da će se svakog trena pojaviti, ili kao da su pre par minuta otišli, a to je bilo u nekom drugom veku ili pre više decenija.
Kako je to moguće objasniti?
Shvatam to kao snagu njihovog duha, koji je bezvremen. Kao emociju koja postoji u nama, i tada, na tom mestu, ona nekako izbije, davno pritajena i na izgled zaboravljena.
“Kažu da mesta života čuvaju neki lagani otisak osoba koje su ih nastanjivale. Otisak u vidu udubljenja ili ispupčenja. Za Ernesta i Ceciliju Bruder, rekao bih, u vidu udubljenja. Uvek sam osećao prazninu kad bih se našao na mestima gde su oni živeli.”
Dora Bruder, Patrik Modijano
