Nije mogla da se odluči šta je lepše, zalazak ili rađanje sunca. Volela je i jedno i drugo. Svetlost se polako uvlačila i mešala sa ostacima noći. Čekala je da se velika, sjajna lopta pojavi i obasja još jedan dan.
Bila je spremna. Torba spakovana. Sve pripremljeno. Kao i uvek pred put nije mogla da spava. To joj je ostalo od detinjstva.
Kuća je bila na jezeru okružena šumom. Tu je pisao i komponovao. Bilo je to njegovo “Mesto za beg”, kako ga je zvao. Odlazio je uvek sam, da bi mogao na miru da stvara. Kada ju je pozvao da mu se pridruži, bila je iznenađena.
“Sigurno je smekšao sa godinama.”, pomislila je.
Ponela je samo par knjiga, jer poznavajući ga želeće da pročita nešto po njegovoj preporuci, pa da mu priča kako je shvatila, šta je osetila. Onda će on malo da ćuti, pa da joj kaže kako ništa ne razume, ili će pak da se oduševi i kaže kako su joj se razigrali klikeri.
Mnogo puta se pitala kako može da voli takvog čudaka. Nije imala odgovor.
Jednom dok joj je puštao tek komponovanu muziku i čekao reakciju, shvatila je zašto ga voli toliko jako. Volela ga je u stvari duplo. Njega, čoveka čudaka i njegovo delo. Zašto je on voleo nju, to tek nije imala pojma. Sigurno ni on nije znao.
“Glupo je to što sam kazao… Nema šta da se razume… Kad nekog zaista volimo, treba da prihvatimo deo tajne koju nosi u sebi… To je i razlog zbog koga i volimo… Zar ne?” U kafeu izgubljene mladosti, Patrik Modijano
https://snowwhitesflakesblog.com
