Ko ne vodi bar delić života na društvenim mrežama, kao i da ga nema.
Umrežavamo se međusobno, znani i neznani, rođaci, prijatelji…
Zezamo se, saznajemo, učimo. Poneko ima i šta da pokaže.
Neko pak vruće informacije, a neko sve samo pomno prati…
U tom povezivanju, često dođemo u situaciju da se susrećemo sa ljudima s kojima smo prijatelji, na primer na Fejsbuku, a ne pozdravljamo se na ulici kada se sretnemo, jer se ne poznajemo u realnom životu.
Neko tu barijeru lako premosti, pa se srdačno javi i upozna.
Neko za to nije sposoban, pa se pravi da ne vidi, i ne poznaje. U prevodu, glumi ludilo. Svako postupa onako kako zna i ume, i za šta je sposoban.
Ili imamo rođake s kojima smo celu deceniju na Fejsbuku, a nikad nikakvu interakciju nismo imali, dok bi se u realnom životu, ako bi se sreli verovatno javili jedni drugima. Takav postupak, da se oni ubiše lajkujući postove poznatih, dok svoje rođake ignorišu, nameće pitanje: zašto su uopšte umreženi? Ako za deset godina nije dat ni jedan lajk, komentar i slično, čemu uopšte povezanost na ovakav način?
Ovakvih primera ima more.
Navela sam ova dva jer su mi među prvima pali na pamet.
Šta treba činiti?
Biti površan, pa pustiti da ide sve kako ide?
Lajkujmo se i dalje na Fejsu, a na ulici se nećemo poznavati. Uostalom, internet i jeste neka druga stvarnost.
Ili, na Fejsu se ignorišemo iako smo rođaci, poznanici, kolege, jer glumimo nekog drugog, a u realnom životu ćemo se javiti, ako baš moramo, ili ako nam nešto treba.
