Niko ne zna kada će se i gde pojaviti novi pisac. Ni šta će pisati ni kako će izgledati. Jer, pisci, kao i drugi umetnici, nastaju iz sebe, iz potrebe da nešto saopšte drugima, iz unutrašnjeg imperativa koji ih prisiljava da se izraze, svaki na svoj način i svojim sredstvima.
Tek, u nepreglednom mnoštvu i bezbroju tekstova koji nas zasipaju sa svih strana, u kakofoniji i uznemirenom haosu reči koje naše informatičko doba umnožava do otupelosti čula i do besmisla logoreje, jedna pesma, jedna priča, jedan roman, jedan tekst izdvoje se između drugih. I pred nama je novi pisac čije nas pisanje privlači i nagoni da ga čitamo.
Novi pisac koji je preda mnom pojavio pre nekoliko dana, pošto sam pročitao prvih desetak stranica njegovog rukopisa, bio je po liku i podobiju moj dragi poznanik, kragujevački profesor književnosti Mario Badjuk, zaljubljenik literature, ugodan sagovornik, ovdašnjim ljudima poznato lice i sa svima ljubazan čovek, drukčiji od svojih kolega i sugrađana. Rukopis mi je stigao elektronskom poštom, pod naslovom „Čudni ljudi“.
Pročitao sam ga, ostavio dva dana na stranu i pročitao ponovo, prvi utisak je uglavnom dobar ali ga uvek treba proveriti. I, rekao sam sebi, sad si siguran da je pred tobom novi pisac, a sa tim jedinstvenim zadovoljstvom nisam se odavno sreo. Zato sam rado prihvatio Mariovu molbu da napišem nekoliko reči pre nego što rukopis postane knjiga, u trenutku kad se rodio i dobio konačan oblik koji će ga zauvek pratiti, a još se nije pokazao svetu i čitaocima.
Klasifikacije ne pogoduju piscima ni literaturi, ne povećavaju zadovoljstvo čitaoca, služe jedino onima koji se njima služe, zato Mariova čudna mala knjiga treba da bude pošteđena etiketa. A od čega se sastoji ta neklasifikovana i vanžanrovska knjiga? Sačinjavaju je kratke ili duže beleške, istovremeno poetske i esejističke, zaokruženi fragmenti, malejednostavne priče, sažeta razmišljanja, impresije jednog trenutka, neposredna osećanja koja se nadovezuju i menjaju, kratki eseji i lirski zapisi.
To je sinkopirano pripovedanje, povezano u nekoj vrsti intimnog dnevnika bez datuma, razmišljanje jednog senzibilnog i obrazovanog čoveka u mučnim prilikama koje nije izabrao, usamljenog kao što je svako od nas, okruženog učenicima i prijateljima, odanog profesorskom poslu, vernog svom gradu, uznemirenog i potresenog onim što mu se dešava, suočenog sa teškom bolešću, sa bolovima i bolnicama, lekarima i lekovima, sa beznađem i nadom, i sa smrću, na koju ne mislimo dok ne moramo i dok nas ona sama ne prinudi.
„Niko od nas neće odavde otići živ.“ piše Mario. Istinito i neporecivo i, što je najgore, neizbežno i nepopravljivo. Ali Mario, i ovi dobro pisani tekstovi to svedoče, živi s tim saznanjem, bori se protiv bolesti i mračnih misli, što značiprotiv sebe i svojih ljudskih slabosti od kojih smo svi sastavljeni, ne pada u nihilizam i poricanje sveta, ne slika tamnim bojama i na sve strane vidi zrake svetlosti, dobre ljude i njihove najbolje osobine. I pri tom ne pada u površni optimizam ni u bolećivi sentimentalizam koji guše većinu ličnih ispovesti.
Mario piše ono što živi dok ga čitate, trpi, boluje, , trudi se da razume, shvata i oseća, beleži onako kako vidi svet i kako ga poima u sebi, vredan življenja i kad je ugrožen, težak, neizvestan i jedva podnošljiv, ranjiv i veličanstven, i sa ljudskim, duhovnim i umetničkim vrednostima koje nosi ako ih mi otkrijemo u njemu i u sebi. Nisu apsolutno i večne ali su jedine koje imamo i samo dok imamo neponovljivu priliku, neverovatnu sreću, poklon sudbine i bogova, neobjašnjivu kosmičku pojavu, naše jedino stvarno imanje i dragocenost, sam taj nesigurni, kratki, uvek rano prekinuti i nezamenljivi život.
„Naši napori i dela nisu ništa drugo nego pobuna ljubavi protiv smrti, nepristajanje na nju, traženje izlaza u bezizlazu. Probudimo uspavani duh. Smrt je deo najvernije ljubavi prema životu“, kaže Mario Badjuk. Na tu malu slovo ljubve dodajmo drevnu Epikurovu misao: „Dok si živ, smrti nema. Kad smrt dođe, neće imati koga da zatekne.“
Vidosav Stevanović
