Maštu mi budi lepote boja
jer te su boje tvoje oči,
sudbina naša čudnog je kroja-
među nama kontrast često kroči.
Ti plešeš uz note vetra
i ritam Mesečeve svetlosti.
Tako srećna, svoja, vedra!
A ja tmuran, uvek bez smelosti.
Gutam strah, flašu držim za gušu,
nisam navikao na brižnog sebe;
Uz tebe se ne gubim, duh ne oseća sušu
i vreme prestaje da mi mladost grebe.
Vičući pevam!
Uvek bez radosti…
Sa osmehom u osmeh gledam,
verujem u sreću, život i ostale gadosti.
Ipak, znaj:
Kad’ su sjene i mrak gospodari ulice,
a umor me za kapke vuče,
pomisao na tebe kroz kožu zariva iglice
i srce odjednom radosno tuče.
