Da kamen može da progovori imao bi šta da nam ispriča i razuveri nas da i on ima dušu.
Od drevnih vremena cenili su ga Egipćani , šarali po njemu Indijanci koristeći ga za lov, a Tibetanci mu se klanjali duboko klešući po njemu figure svojih svetaca.
Poznata misao glasi ,,Zrno po zrno pogača,kamen po kamen ,palača”. Nekada se kamen daleko više koristio u svrhu gradnje a klesari bili vrhunski umetnici svoga vremena, jer su zgradama davali lepotu a kamenu veličinu i večnost.
Kroz
istoriju ova umetnost se menjala u skladu sa potrebama i savremenim načinom življenja.
Nekada je kamen bio temelj gotovo svake kuce , ponegde ograda a danas se moze naći u prijatnim tonovima najćešće u savremenom enterijeru većine modernih stanova.
Ponegde služi i kao ukras, deo nakita a nije isključeno da se na velika vrata vraća kao i većina prirodnih materijala za dekororaciju.
Naša priča počinje u učionici , gde po ko zna koji put, sa svakom novom generacijom školaraca prepričavamo stare priče o kamenu kroz vreme. Taj tajnoviti i večito inspirativni materijal služi nam kao podloga za slikanje.
Sakupljamo ga gde god se nadjemo. Na obali mora, pored puta , u plićaku reke. Svaki je poseban , neizecivo lep i kao da krije neku tajnu.
Na njemu se može oslikati bilo šta , od portreta , preko cvetića , životinja pejzaža… Jednostavo je : zatvori oči , zamisli željenu sliku i… ceo svet je tvoj. Ko jednom proba , uvek sa radošću koristi ovu tehniku.
I na kraju ono najlepše ; uzmi kamenčić u ruke kao najveću dragocenost i šapni mu neku tajnu .On će je zasigurno čuvati odavde pa do večnosti.
