Noćas opet plačem.
Plačem ja, a sa mnom i kiša.
U svakoj sekundi zaboli sve jače
jer od tebe mi je ostalo ništa.
Atom prašine pri odlasku
u oči si mi bacio.
Nikada nisi znao,
a i nećeš saznati nikada
koliko si mi značio.
I dalje verujem u ljubav
koju si tako nemarno zgazio.
Još uvek čuvam
bajate suze na obrazu
kojima si me porazio.
Uvek kada te u sećanje vratim,
znam da preterujem.
I danas mi je teško da shvatim
zašto u prošlost verujem.
Otrgla sam jedva sa sebe
tvoje poljupce, koji me
uporno muče.
Još verujem,
ali sve mi se čini
da verujem u nemoguće.
