Svoje malo srce stavila mi je na dlan onda kad to ništa ne znači.
Mislila je umeće takvo da se otopi i pokrije mi hladno telo.
Kroz tišinu njene oči su mrve i svaki drugi je od tog pogleda jači.
Suviše prava, nimalo grešna, moja, u strahu da loše ne pruži delo.
Nisam joj rekao dugo da korak bezbojnih ljudi ne vide ni oni sami.
Trepće kao da razume, pati, osećam tugu. Ništa zbog toga ne stoji.
Možda je previše sama pa je blizina poznatog bića krvnički na ljubav mami
al kako, zaboga, kako da kažem toj sitnoj rosi da je se moja duša boji…
