Кад баба и деда гледају дерби
То је догађај првокласан баш,
Деле се, углавном, као сви Серби,
Деда је партизановац, а баба звездаш.У кући тада настаје драма
Обоје изнесу своје реквизите,
Својски им помажу тата и мама
Уз нешто кафе, сока и пите.Ал’када Звезда затресе мрежу
Настаје пакао, вриска и врева,
Деди се кнедле у грлу стежу
А баба од среће скаче и пева!И док Партизан гори од кризе
Срце ко бубањ удара деди,
Цупка ногама па нокте гризе
За пет минута сасвим поседи!Од беса боје ко семафор мења,
Па кукумавчи ко неко дете,
А када дође до изједначења,
Онда тањири по соби лете!Тресу се лустери, горе тапете,
Ваља се деда, прави пируете…
Па мало шизи, па мало клечи,
А онда се на бабу кези и бечи.Сестра и ја од кад се знамо
За Партизан и Звезду навијамо,
Са бабом и дедом у дуету
Правимо у стану буку и штету.Сестра навија и скаче ко жаба;
Не дај се Звездо! Не дај се баба!
А ја се дерем ко бели меда,
Напред Партизан! Напред деда!Тако се уз дерби одувек дружимо,
На крају судије највише кривимо.
И једни другима руке пружимо,
И подељени сви сложно живимо.
ВЕЧИТИ ДЕРБИ
