Dijana Uherek Stevanović rođena je 14.5.1968. godine u Garešnici, Republika Hrvatska. U Pakracu je završila Učiteljsku srednju školu, a onda 1986. godine dolazi u Suboticu, završava Pedagošku akademiju u Kikindi, a posle i Pedagoški fakultet u Somboru. Apsolvent je na Teološko katehetskom institutu u Subotici.
Provela je neko vreme u Osnovnoj školi „Ivo Andrić” Bjelovac – BiH, radeći kao učiteljica, a sad je zaposlena u Osnovnoj školi „Miroslav Antić” na Paliću.
Pored pisanja, bavi se slikarstvom.
Uvrštena je u nekoliko zajedničkih međunarodnih zbornika: „More na dlanu”, „Valentinovo”, „Očaravanje”, „More na dlanu 2″, „Citat. rs”, „Izvan dometa“, „Život na Balkanu“, „Magija“ „Ponišavske priče“, „Almanah 2“ „Arte stih“, „Očima duše“ i drugih pedeset.
Objavila je samostalne zbirke poezije: „VANVREMENA” – izdavači Panonske niti i Galaksija – Niš, Srbija, „BESKRAJ“ i „NOTOVANA“ izdavač Hrast, Hrvatska te zbirke „BEZIMENA“ i „ONA“ – izdavač UG Essegg iz Hrvatske. Nakon pobede na takmičenju „DIOGEN“ 2o14. objavljena je elektronska knjiga poezije „RATNICA SVETLOSTI“.
U štampi su knjige poezije „VANVREMENA ARTEMIDA“ i „NEBO U ZUBIMA“.
Sprema zbirku pesama i priča za decu „SUNCOKRETALJKA“.
Dobitnik je 1. nagrade „Pesmi u čast“ u Pančevu – Jabuka, te nekoliko drugih nagrada i pohvala za roduljubive, zavičajne i ljubavne pesme.
Radovi su joj objavljivani u mnogim elektronskim časopisima, internetskim stranicama, kao i u „Jesenjinu“. Ima objavljene elektronske zbirke poezije „Nedostaješ mi ti”, „Artemida” „Drugo ja“ i zbirku u 3D varijanti.
Priređivač je „Međunarodne zbirke poezije Citat rs“, međunarodne zbirke dečije poezije i proze „Zagrli život“, te zbirke pesama, priča i aforizama „Goli život u umetnosti“.
Učesnik je mnogih međunarodnih pesničkih susreta, festivala i tribina…
Bila je domaćin Međunarodne karavane poezije u organizaciji KULTURE SNOVA u Subotici, .
Član je Književnog kluba „Sveti Sava“ – Subotica, Književnog kluba „Orfej“, Međunarodnog umetničkog udruženja „Vizija“, Hrvatskog književnog društva Rijeka, „Providence“- Biograd, Književne zajednice Jugoslavije, Kluba pisaca „Čukarica“- Beograd, Internacionalne zajednice stvaralaca, Književnog kluba „Gilgameš“ – Beograd, počasni član je „Stenke“ i Književnog kluba „Duško Trifunović“ – Kikinda.
Osnivač je i predsednik Udruženja balkanskih umetnika.
Dodeljen joj je SUBOTIČKI OSKAR POPULARNOSTI u martu 2013. godine za uspehe postignute u književnosti. Učestvovala je na takmičenju „POEZIJE GODINE„ pesnika Balkana i u prvoj sezoni 2012/ 2013. osvojila prvo mesto.
IZ RECENZIJA:
Tode NIKOLETIĆ: ČAROLIJA NEPROLAZNOSTI
Iskreći u svakoj pesmi ponaosob, Dijana Uherek svojom poetskom knjigom progovara jezikom Crnjanskog i Raičkovića i nudi nam čaroliju neprolaznosti koja je prepuna tihe sete i nepatvorene ljubavi koja je osnov sveta gde obitavamo. Ponuđena poezija je sublimat semantike, lepih metafora i nečujne muzike koja opija dušu i stvara najlepšu sliku od svetlosnih reči koje nas obasjavaju i daju nadu i veru u bolji svet.
Ova knjiga će biti vrlo korisna lingvistima jer je pisana modernim jezikom, prebogata je sinonimike, lepih izraza, asocijacija i retkih reči.
Ono što je najvažnije, kada su u pitanju pesnici modernisti, je da se poetika Dijane Uherek Stevanović ne stapa u apstrakciju i da budi snažne emocije prepune vidljivih ilustracija, nežnosti i raskošne lepote.
Pojavom Dijane Uherek Stevanović jezik je dobio inovativnost, a poezija svoju Arsipu čija će zvezda dugo sjati kosmosom.
SIMO B. GOLUBOVIĆ:
VANVREMENA, SVEVREMENA I SAVREMENA
ili RAZLOG ZA ČITANJE POEZIJE DIJANNE U. STEVANOVIĆ
Dijana/Atremida, boginja lova, Meseca i noćnog čaranja uvek je svoje čari otkrivala pre cika zore, svoju snagu iskazivala danju, a svoju upornost uvek. Da li čarima odoleti, da li pred snagom pokleknuti, da li pred upornošću ostati ravnodušan? Ne! Tri puta ne! Ni bogovi nisu bili ravnodušni na ponuđene/viđene čari, pred snagom su bili popustljivi, a upornost su veoma cenili.
Dijana Stevanović, čini mi se, ima snagu i upornost svoje imenjakinje i svoje čari nudi i daruje svojim najlepšim stihovima sabranim između korica knjige „VANVREMENA“ . Ona sočnim stihovima svojih pesama želi da očara loveći zrnca istine i da bledu mesečinu pretvori u jutarnji sjaj zvezde Danice u orošenim jutrima nakon dugih noćnih bdenja u kojima je uporno i tiho nizala biserna zrnca svojih nadanja, istina i verovanja. Zato nam sada otvorena srca nudi bogate biserne niske stihova. Ne reče pri tom da li je VANVREMENA ona sama, njena pesma ili njena knjiga. Verovaćemo zato da je sve to vanvremeno na isti način na koji je i svevremeno/trajno i savremeno.
Nakon više čitanja i uživanja u lepim stihovima oko sto trideset pesama i tridesetak animacija/kompjuterskih fotografija kao ilustracija sa zadovoljstvom sam „pratio“ kako autorka mirno i dostojanstveno, bez buke i „podizanja prašine“ razmišlja o postajanju i postojanju, o životu i trajanju, takvom životu koji je uistinu samo trenutak, jedan nezamislivo mali deo toga trajanja. Ona razmišlja i o ljubavi kao najširem pojmu i značenju te reči, saopštava svoj stav ne tražeći od svojih čitalaca da to usvoje kao normativ, lamentira o našim/svojim zabludama, istinama kojih ustvari i nema, o svojim verovanjima koja i nisu onakva kakve smo navike sebi stvorili. Ona iznosi svoj prkos i svoj ponos imajući zaista razloga i za jedno i drugo. Ponosna i gorda BALKANKA u sebi nosi lepote zatalasanih brežuljaka zapadne Slavonije gde se učila prvim životnim pravilima i gde je usisala prve životne istine, stekla prve ljubavi i pisala svoje prve stihove. Sve to ona kalemi /ili možda neko drugi prekalemljava/ na peskovitoj površi na severu Vojvodine gde svako zrnce peska ima svoju istinu, svoju priču, svoju ljubav. Ona govori/piše o konkretinim stvarima, o njenom/našem odnosu prema stvarima i pojavama. Ona svoju balkansku postojanost, hirovitost i divljinu oplođuje pitomim i toplim rečima. Stihovi odišu toplinom. Oni su sasvim slobodni, bez rime, bez bilo kakvih unapred postavljenih okvira, ali i bez granica koje slede. Pesme su najčešće kratke, poruke su jasne i nedvosmislene. Retko koristi metaforu i alegoriju, poređenja još manje i preporuka kako da čitalac prihvati njeno mišljenje skoro da i nema. Ona ne nameće svoje mišljenja kao normativ/kao zaključak, ona to samo primećuje. Čitalac/čitaoci sami određuju tok svoga ponašanja…
Zanimljivo je njeno mišljenje o sebi/ženi/ženama: udvojena, uprošćena, upakovana u iluzije, drčna, plahovita, voljena, željna, senzualna, seljačka, plamteća, osvežava, uspavana, bludna… samo žena. Ja ne rekoh i pomalo čudna.
Kada govori o životu ona kaže da „veština življenja/ nije u preživljavanju,/ ona je u potpunosti stvaranja/ i davanja sebe svakom danu koji nailazi…“
Kada govori o istini / koju najčešće ne nalazi u učenom obliku na koji smo navikli/ ona je traži, traga za njom, upliće je u reči, između reči, u redove/stihove, između redova – svuda i ona će, kako kaže: „nadom brojati dane“, „mislima pobeđivati samoću“ i „razmišljati o savršenstvu nesavršenog. U osnovi to je čovek/ljudsko biće gde se najbolje vidi i uočava NESAVRŠENOST SAVRŠENOG ILI SAVRŠENOST NESAVRŠENOG, svejedno…
ŽIVOT
U beskraju
nerazuma u razumu,
potiskuju me dani,
udaraju me
u najtajanstveniji
deo mene,
zaviruju mi
pod strehu savesti,
kucaju
na prozore vidovitosti
i
otvaraju im
vrata bez katanca i žice…
Učvorena
u Gordijev čvor,
raspetljavam
sve dane buduće,
(ako ih još imam…)
i
jutrom poput kornjače
oživljavam teret na leđima,
vučem ga,
jednako u sebi,
kao i životnu prolaznost
na sebi…
Ne bojim se,
jer kornjače žive
dok im ne dosadi…
ČEKAM
Čekam te
na pustoj zemlji
samonikla,
hranjena nadom,
umesto žitom i vodom
začešljana vetrom,
umivena jutrom,
prikovana zemljom,
razgovaram sa Pticom,
letim sa Oblakom,
tragam za istinom,
nekim novim korakom
i životnim imenom
Čekam te,
u pustoj zemlji
bezimena.
H2O
Utapam se
u svaku kaplju
života,
radujem se
svakom novom
rosnom umivanju,
živim životom
vječnog izvora
i
budna sanjam
nepresušne zdence…
DUBOKO
Pusti korenje duboko u zemlju,
živi u skladu sa vetrom,
sa ozimim semenom prezimi,
sa pticama u proleće pevaj,
jer bez obzira na tehniku,
čovek bez ljubavi
ne može da oživi…
I DA JE
I da je vatra voda,
ostavila bi tragove
nadanja
po nekim prečicama
koje prolazimo
strahujući
da vremenom
ne zaboravimo
vlastito ja
u nekom životu
posle života…
Devojčica Pradevojčice,
KRATKOVEČNA…
Desanki Maksimović
Htela bih…
da se upletem
u njene stihove,
da prozborim
njenim jezikom,
da u ovom sličnom
– majskom rađanju
pronađem nas,
da ne budem ona,
jer to je neponovljivo,
ali da osećajući njeno pero
osetim bar na tren nju u sebi,
da se o Desančim u stihu
i da zapevam o ženi
za sva vremena…
da čeznem i volim…
da strepim…
da verujem,
da zračim…
da postanem…
devojčica Pradevojčice,
KRATKOVEČNA…
ŠAH MAT
Tragali smo
za istinom,
bili smo
vlastita šahovska polja
gde su pijuni pomerali
kralja i kraljicu,
nameštali spletku
i određivali
pat pozicije…
Gurali smo se,
prizivajući konja
i skokom u L
pokušavali
da dozovemo
topove…
Igrali smo se…
Gubeći vreme,
matirali smo
vlastito ja,
dodavajući
zrna pirinča
na prazna polja…
Kalkulisali smo
matematički,
otkrivajući
– igre života…
RAĐANJE
Rođeni smo
iz ljubavi Neba i Zemlje,
a onda nas je život nahranio
vodom i slobodom…
Rasli smo tako
gordeći se
i voleći sebe u drugima…
Ogledali smo se
u tuđim pogledima
i utapali se u zenicama…
Voleli smo iste, sebi slične…
Pogledaj nas sad…
Zaboravljamo čiji smo
i nestajemo vremenom…
PROCES
Omeđena prostorom sadašnjosti,
gušim se…
Krikovima nadmudrujem tišinu
– vrišteći dozivam budućnost…
Menjam se…
– proždirem kožu ovčici
– postajem ono što i jesam
– vučica
imuna na laži…
ODAZIV
Pozvana,
odazivam se nemuštim glasovima,
odlazim u susret neispitanim putevima…
Ne bojim se trnja,
jer i Isus je krunom
prkosio ljudima u vremenu
koje ga nije razumelo…
Lutam,
kao i svaka lutalica,
neshvaćena od prolaznika,
pokrivena nebom
i ogrnuta sirotinjom…
Ne stidim se…
jer čemu ponos,
ako je duša gladna,
a telo prazno?
Pronalazimo nas,
upetljavamo u trnje,
punimo nadom…
I…
Volimo…
– sve ožiljke prošlosti,
– množimo se u sirotinji kao
prosjaci bogati verom….
