Ono što bih ti rekla
sasušena je lât davno usnulog cveta,
a opet će biti pupoljak suncu
okrenut.
Sve što bi ličilo na blagoslov i zahvalnost,
grcanje je u levoj šaci i bujica koju
uzvici ne mogu zaustaviti.
Dečak si koji ume da se podsmehne,
ali noću saoseća sa tugom meseca
sparujući planete s kraja na kraj
Univerzuma.
Neizrečeno ne može se
u glasove sabiti; njihovo je da kruže
nad ponorima što se pod pogledima
u oaze pretvaraju.
Smisao je klackalica zbog koje
se nikad na ravnotežu ne navikneš.
Oboje znamo koliko je zrnevlja u guši
vremena završilo, pa ipak, ono vazda
gladno ostaje.
Ono što bih ti rekla nikad se neće
nasloviti, ukoričiti, ono se krije na klupi
preko puta prodavnice nameštaja, čeka
pred zapaljenim grlom ćutanja iz kojih
će se najumilnije reči izroditi.
Ono što si mi, tek treba da se otkrije
u rukavcima koje su suze satvorile
znajući da osmesi nikad suvi ne dolaze.
Stihovi iz knjige „Odgonetke nežnosti“ (Liberland, 2021).
