Da si me samo u dlan desni celivao,
dovoljno bi bilo da kiša se
u svetu vodicu preobrati.
A ti, ti si mi pogled od ponora
odvratio rekavši kako je veverica
žirove sakrila u duplju snova koje
ćemo tek odsanjati.
Paučina je ples sramežljivih
pokušaja da se onaj drugi istine doseti.
O tome nam nemo pauci pripovedaju.
Pogledom samo da si me verio,
bilo bi dovoljno.
A ti, ti si me od krnje strane meseca
čuvao, ne umejući da govoriš visokoparnim
jezikom praznoslovaca, prvom si me ženom
učinio koju je ljubav ćutanjem začarala,
u sobi sa palom zavesom i napuklim
naslonom stolice za udvojeno jutro
od vremena ukradeno.
Da si me samo u molitvama pomenuo,
bilo bi dovoljno.
A ti, ti si me nežnošću ovenčao
onda kada sam oko sebe prosenjeno
obavijala, od verovanja krila da
vetar pokoji plamen može sačuvati.
Zbog svega, zbog Tebe samog,
nikada se više neću ostudeniti.
„Odgonetke neznosti“ 2021
