U prvoj epizodi Astera Blistoka (odn. Axle Munshine), Le Vagabond des Limbes, Godar je scenarijski obavio dobar posao, iako ne toliko kao u nekim sledećim epizodama. Riberin, u početku malo manjkav crtež (a ni kolorit nije baš za vrhunsku pohvalu), evoluirao je tokom serijala, pa se i neke crtačke nepreciznosti izvlače maštovitošću i vrlo veštim vizualnim rešenjima (počevši od Asterovog broda do prikaza njegovih snova). Blistok, njegovi androidi i muški likovi su crtani u tvrdim kontrastnim crno-belim oblicima, ženska tela su najčešće bez kontrasta, crtana tankim linijama, izrazito dvo-dimenzionalna. Što se neobičnih bića tiče, tu su stvari pomešane. A upravo ova bića, koja naseljavaju strip u neverovatnom broju i raznovrsnosti, su ono što je uticalo na druge stvaraoce.
chimeer.pagesperso-orange.fr
Asterov pratilac Maski je sam po sebi izrazito specifičan lik. Njegova složenost se teško može opisati u par reči. Izvorno se pojavljuje u vrlo upečatljivom arlekinovskom kostimu, a kao androgino biće stolećima zamrznuto u telu trinaestogodišnjeg deteta, on/ona je prilično redak primer hermafrodita u
svetu stripa. Čak i u književnoj naučnoj fantastici ne viđamo često takav lik. Većinu događaja u serijalu pratimo iz njegove perspektive tako da je po ulozi ravnopravan s Asterom, i po mnogo čemu zanimljiviji lik od njega, pri čemu će njegova uloga će varirati od „comic reliefa“ do glasa razuma. On/ona je dete moćnog eternautskog princa, koje već stotinama godina živi u uzrastu od trinaest godina, i odlučuje se za konačni pol i smrtnost tek kada nađe osobu sa kojom želi da stari – s tim što njen otac raspolaže većim brojem kopija, zaustavljenih u različitim uzrastima. Prva Maski se odlučila da postane žensko i da stari sa Blistokom, ali su je ugrabili posle prvih ljubavnih noći i odveli je u onaj drugi strašni svet, gde će dobiti dete koje će promeniti sudbinu sveta… Posle nje je eternautski princ dao Blistoku drugu po redu, koju očekuje ista odluka… Inače, uz ovakvu emanaciju persona, ovaploćenje ili kloniranje, šta god, prvi Maski za pojavu koja ga nasleđuje koristi izraz zaista izazovan za prevod – ma fissoeur (franc. fils, „sin“ i soeur, „sestra“), a i za dokučivanje, pa sad znajmo ko zapravo od koga, iz čega proishodi… I sad, o čemu bismo se sve zamislili? Da li nam je žao Maskija – njenog „nestanka“ u neposrednom smislu reči, ili je ta osoba više simbol koji treba da označi ispunjenje neke svrhe, da dočara neke težnje i čežnje svog saputnika… Simbol? Ma baš je, sa tako životnom i dinamičnom pojavom i tako sočnim jezikom…
Da li on(a) upućuje na to kako su neka rešenja, pored svih traganja, ipak tako blizu kada dođe pravi čas, iako izgledaju tako nedostižno? Pa putevi i razlozi sazrevanja… I još, ako uzmemo u obzir Maskijevu polnu (ne)određenost i činjenicu da na izgled ima 13-ak godina, (a zapravo bar 300) priznajmo da to izaziva i neke simpatično perverzne (ili makar bizarne) asocijacije u pogledu razvoja erotskih motiva… Traženje osobe, odnosno sećanja, a ne nekog predmeta ili cilja, daje stripu ogromne mogućnosti tematske raznolikosti. Većina svetova koje Blistok posećuje su apokaliptični, ili zasnovani na lažnoj utopiji, prevarama, patnjama većine: ukratko, različite varijante terminalnog kapitalizma koji već uveliko proživljavamo. Junak je prilično hladan, pesimističan i zatvoren u sebe, i njegove se emocije oslobađaju tek kada je u stanju indukovanog sna, kada traži svoju voljenu. Odeven je kao stripovski heroj, uvek isto, sa imidžom koji podseća na neku kombinaciju srednjovekovnog viteza i junaka iz budućnosti (džedaja?).
I pored raznih elemenata koji nas podstiču da se zamislimo o svetu u kojem živimo (i o kome sanjamo, naravno), strip je u suštini opušten i nepretenciozan. Godard na momente filozofira, ali na nenametljiv način, uz podosta humora, što i te kako pridonosi pitkosti sadržaja, mada je ovde zastupljeno izuzetno retoričko i stilsko bogatstvo jezika (Aster, doduše, govori malo, racionalno i ponekad žalosno svedeno, dok Maski govori drčno i nesputano i zajedljivo, psuje i daje jasne strukturalističke analize.. Dok su Aster i Muski odlično opisani likovi, sporedni likovi poput lepe Remik ili Asterovog neprijatelja Mag-Oza, šefa Purpurne Garde, su više tipski space-opera hodajući klišei koji služe pretežno za stvaranje zapleta. Ovde smo najzad pomenuli neke članove Vrhovnog Saveta: dakle Mag-Oz, kao glavni dušebrižnik i moćni inkvizitor, kraljica Remik, koja ne krije svoju naklonost prema Asteru (ali on, ah…), te u jednom sukobu sa Purpurnom gadom čak pušta svoje ubitačne pčele na njihovog vođu. Najzad tu je i Vrhovni ravnatelj, koji takođe ima razumevanja za Astera. Ova zvučna titula sama po sebi govori o visokom položaju ove persone, ali ovde je očigledno da ni on nema apsolutnu vlast – nije reč o despotskoj monarhiji već imamo oligarhiju u kojoj se pojedinci međusobno bore za uticaj; svejedno, glavni junak, kao u grčkoj tragediji, nailazi na osudu društva, odn. nadležnih struktura, zato što se usudio da prekorači neke norme – zamislite, takvo poigravanje sa svetom snova! No, uvideli smo da on neće za primer biti osuđen i skončati tragično, ali će nam pružiti dovoljno peripetija i avantura u kojima ćemo uživati, manje ili više misaono… i, naravno, razvijaćemo svoje neprikosnoveno pravo da i sami maštamo i razvijamo svoje snove.
